Pod decenijskom vlašću Aleksandra Vučića, kroz političku arhitekturu i kontrolu Srpske napredne stranke, medijski prostor Srbije sve više liči na zatvoreni sistem u kome je istina dozvoljena samo ako služi vlasti. To više nije stvar unutrašnje političke rasprave, već činjenica koju godinama konstatuju i međunarodne institucije.
Evropska komisija u svojim izveštajima iz godine u godinu ponavlja isto: nazadovanje, politički pritisci, nedostatak stvarne nezavisnosti, regulatorna tela koja nisu nezavisna, javni servisi koji ne ispunjavaju svoju ulogu, koncentracija vlasništva i politička kontrola medijske scene.
Ali problem Srbije više nije samo u tome šta piše u izveštajima.
Problem je u tome što se ništa ne menja.
Jer ovde nije reč o propustu. Reč je o sistemu.
Sistemu u kome se mediji ne zatvaraju, već se kupuju.
Sistemu u kome se novinari ne zabranjuju, već se ućutkuju pritiskom.
Sistemu u kome se istina ne demantuje, već se zatrpava bukom.
To je sofisticirani oblik kontrole, opasniji od otvorene diktature, jer stvara privid slobode.
Još alarmantnije, isti izveštaji ukazuju na pritiske, pretnje, pa čak i fizičke napade na novinare, kao i na zloupotrebu sudskih postupaka, odnosno SLAPP tužbi, kojima se pokušava ugušiti kritička reč.
U praksi to znači da novinar u Srbiji danas ne brani samo profesiju, već i sopstvenu bezbednost.
Građani imaju utisak da biraju, a u stvarnosti im se često nudi izbor između različitih oblika iste poruke. U takvom okruženju tabloid postaje oružje, a javni servis instrument.
Granica između informacije i propagande briše se do neprepoznatljivosti. A kada se ta granica izbriše, ruši se i poverenje u bilo šta što se kaže.
Ono što posebno zabrinjava jeste model kontrole. Cenzura u Srbiji nije uvek otvorena. Ona je često prikrivena, ekonomska i politička. Državni novac, oglašavanje i medijska regulativa koriste se kao sredstvo disciplinovanja, dok provladini tabloidi vode kampanje protiv svakoga ko se usudi da misli drugačije.
Najveća šteta nije u tome što se vlast štiti.
Najveća šteta je u tome što se društvo razara.
Jer narod koji živi u medijskoj magli gubi sposobnost da razlikuje istinu od konstrukcije. A bez te sposobnosti nema ni slobode, ni odgovornosti, ni države u pravom smislu te reči.
U takvom ambijentu nije slučajno što Srbija beleži dramatičan pad na svetskim listama medijskih sloboda. Za samo jednu deceniju vlasti SNS-a, zemlja je sa relativno pristojne pozicije skliznula među najlošije rangirane države u Evropi.
To nije statistika.
To je ogledalo stanja jednog društva.
Zato priča o slobodi medija u Srbiji danas nije ni „strani uslov“, ni tehnička kategorija. To je nacionalno pitanje. Pitanje da li Srbija želi da bude ozbiljna država ili samo upravljana stvarnost.
Treći maj nas ne obavezuje da slavimo.
Obavezuje nas da kažemo istinu.
A istina je jednostavna i neprijatna:
u Srbiji mediji postoje, ali sloboda medija ne.
I dok se ta činjenica ne promeni, svako obeležavanje ovog dana ostaje prazna forma.
A prazna forma, kada se predugo ponavlja, prestaje da bude licemerje i postaje norma.
