Danas maturanti blokiraju raskrsnicu na Savezu. Organizovali kviz znanja, takmičenje u pikadu i časove muzičkog obrazovanja. Pre neki dan u Obršini zemlja zatrpala radnike koji su spaseni zahvaljujući hrabrosti i entuzijazmu pojedinaca, opet jer smo se od institucionalne odgovornosti i reagovanja potpuno odvikli. Deca ne idu u školu od decembra a svako u Srbiji radi na razvodnjavaju ideje da je potrebno biti odgovoran čovek, građanin i funkcioner.
Nije samo u Srbiji najvažnije napraviti vest, čitav svet je skrenuo put kreiranja stvarnosti. Kao da se dešavaju dve istine. Ona jedna tu na licu mesta i ona druga, lišena odgovornosti svih aktera i učesnika, o kojoj se govori. Dosadna sam samoj sebi sa pričama o jeziku kao mediju koji nas povezuje sa stvarnošću, samima sobom, drugim ljudima.
“Krivo sedi, a pravo besedi” – što zna da kaže moja V.: “Svi smo, bre, grešni…” Svi osim ove dece koja tek počinju život. Grešni i pogubljeni. Nije ni čudo što su nam oni kompasi, da znamo šta je pravi put.
Plašim se, a uvek se plašim, da će ih istrošiti sistem kao što je potrošio i nas. Da će im noge otežati balast prevrtljivosti onih koji ih podržavaju jer utakmica se gubi zbog loših saigrača, i podrške sa klupe, u čiju iskrenost sama sumnjam još od mojih studentskih dana.
Doduše, ruku na srce, moj nacionalizam je u to vreme cvetao mojim venama pa nikako nisam mogla da prihvatim priču o spasenju koje nam dolazi s nekih strana. Tad sam još verovala u nas.
Danas verujem samo u iskrenost i plemenitost ove dece. Ni u kakve druge opcije osim personalnih jer činjenica je da još ima sjajnih pojedinaca skoro na svakom ćošku koje ova mala, zemlja zna da iznedri boga pitaj kako. Čistom magijom.
Diplomirana sociološkinja Jelena Miladinović
