Postavlja se sasvim prizemno pitanje: zašto je portret bivšeg predsednika, koji je po slovu zakona u tom trenutku bio običan građanin, nastavio da krasi zidove javnih institucija punih mesec dana nakon ostavke? Odgovor leži u dobro poznatom kukavičkom refleaksu preživljavanja. Direktorima u javnom sektoru nije važna pravna definicija funkcije, već politički signal. Sve dok se ne vidi kako će se posložiti karte i u kom smeru duva vetar, portret ostaje tu „za svaki slučaj“ – kao vizuelni garant da se niko iz fotelje neće pomeriti, dok se foteljaši tresu od straha da ne izgube plen.
A onda se, od 26. oktobra, situacija pretvorila u potpunu farsu i otvoreni haos na terenu.
Danas širom Srbije svedočimo scenama koje prevazilaze svaku satiru: u javna preduzeća i ustanove ulaze radnici, direktno upadaju u direktorske kancelarije i sopstvenim rukama skidaju slike Aleksandra Vučića, dok uplašeni direktori nemoćno gledaju kako im se ruši poslednji stub beskičmenjaštva. Tamo gde rukovodioci još uvek kalkulišu i drže slike jer se nadaju da će se vetar okrenuti, zaposleni više ne čekaju nikakve dozvole – sami čupaju eksere i bacaju ramove.
Jer, budimo pošteni, nikakve tu nema ni institucionalne neutralnosti ni iznenadnog estetskog preporoda. To je najobičnija, ogoljena panika i uterivanje straha u kosti onima koji su do juče puzali pred svakim ramom. Zakon ionako nikada nije nalagao da predsednik mora da visi na zidu, ali su direktori od toga pravili lični oltar poslušnosti.
U srpskim institucijama se istorija i politika nikada nisu merile zakonima, već brzinom kojom se menja nameštaj i sklanjaju stari idoli. A dok radnici širom zemlje skidaju slike sa zidova, u opštoj graji i gletovanju rupa ostaje da visi ono jedino pravo, surovo pitanje koje svima zvoni u ušima:
Kada se pojavi sledeći šef, hoće li se u tim istim kancelarijama ponovo tiho začuti dobro poznata dilema – Gde da okačimo novu sliku?
