Kolumna Pece Jovanovića
PRELETAČI BEZ STIDA I NOVI GLASNICI STAROG REŽIMA
Ima nešto duboko pogrešno u ovom vremenu u kom živimo.
Ne samo politički, nego ljudski.
Gledamo ljude koji su do juče bili najglasniji protivnici režima.
Ljude koji su tapšali po ramenu svakog ko je smeo da kaže „dosta je“.
Ljude koji su se pozivali na čast, na obraz… koji nisu imali ni jedno ni drugo!
Nema većeg poniženja od onoga kad čovek sam proda ono u šta se do juče kleo.
I baš to danas gledamo u Lazarevcu.
Do juče protiv vlasti, protiv režima Aleksandra Vučića, protiv korupcije, mita i bezakonja.
Puna usta Srbije, Kosova i Metohije.
A onda preletanje…
Pravo u zagrljaj istog tog režima.
U zagrljaj Aleksandra Vučića, u zagrljaj lokalnih moćnika, u sistem koji su do juče nazivali izdajničkim.
I tu se pokazalo pravo lice, i to ono bez obraza…
Jer ne da su preleteli, već sada brane sve ono protiv čega su govorili.
Korupciju sada pravdaju, mito sada prećutkuju, bezakonje sada zovu „realnost“ i uz sve to pljuju sopstveni narod.
Napadaju svakoga ko nije uz vlast, ko ponizno ne podržava najvećeg izdajnika srpskog roda.
To nije politika to je trgovina.
A onda dolazi vrhunac licemerja.
Kreću priče o Kosovu, o zavetu pa o patriotizmu.
Dive se braniocima Kosova.
Pozivaju se na zavete.
A gde su bili ti zaveti kada je trebalo služiti vojsku?
Gde je bio taj patriotizam kada se biralo između uniforme i civilnog služenja po kancelarijama, školama i vrtićima?
Nije sramota ne služiti vojsku.
Ali jeste sramota glumiti ratnika posle toga.
Oni koji nisu stali u stroj.
Oni koji su birali lakši put.
Oni koji danas ćute dok se Srbi na Kosovu hapse, dok im se sudi, osuđuju na doživotnu robiju, dok žive u strahu.
Ni jedne reči.
Ni jednog stava.
Oni koji su „služili“ tamo gde se ne čuje komanda, nego zvonce za mali odmor.
Ali zato ima glasa kad treba tapšati Aci Srbinu, kad treba tapšati onima pod čijom vlašću je nestalo sve što je srpsko na Kosovu i Metohiji, osim naroda koji opstaje uprkos svemu.
I vi danas nama držite slovo o patriotizmu?
Ne ide.
Patriotizam nije funkcija, nije pozicija, nije karta za ulazak u vlast.
Patriotizam je žrtva.
Obraz.
I kičma.
A oni su pokazali da nemaju ni jedno od ta tri.
Zato narod sve vidi.
I nadam se da pamti.
I zato danas imamo najglasnije „patriote“ tamo gde je vlast.
A najtiši su tamo gde je narod.
Ali ne bojte se, doći će vreme kad se neće brojati funkcije nego ko je gde stajao kad je bilo najteže.
