Kolumnu Pece Jovanovića prenosimo u celosti, bez uredničkih intervencija.

Kad Vučić zaboravi da je Vučić!

Predizborna samokritika

Tako mu to dođe kad misliš da si sam sebi opozicija pa na predizbornom mitingu SNS-a u Lazarevcu, 15. oktobra, učestvuješ u stvaranju najnovijeg političkog fenomena dostojnog ozbiljnog medicinskog proučavanja!

Običan građanin Aleksandar Vučić kritikovao je rad predsednika Aleksandra Vučića, koji je sa svojom strankom na vlasti gotovo 14 godina!

Običan građanin Aleksandar Vučić nezadovoljan je radom lokalne vlasti, traži rešenja za dugove javnih preduzeća, obećava ulaganja u zdravstvo i nova radna mesta. Kritikuje, proziva, obećava… Kao da je upravo doputovao u Lazarevac iz neke daleke zemlje, pa tek sada otkriva šta sve ne valja u Srbiji.

A toga je toliko…

Samo je jedan mali problem, a to je da prethodna vlast koju danas kritikuje Aca Srbin njegova je vlast!

Njegovi kadrovi, njegova politika, njegovi prioriteti i njegovih 14 godina upravljanja državom.

Pa ko je onda ovde lud?

Onaj koji obećava ili onaj koji mu ponovo veruje?

Znamo odgovor-e!

Ovakvo političko ponašanje moglo bi se nazvati političkom podeljenom ličnošću! Kada treba pokupiti zasluge, nastupa svemoćni predsednik Aca Vučić, a kada treba objasniti neuspehe, na scenu stupa običan građanin Vučić, koji se čudi, kritikuje i obećava da će popraviti ono što predsednik Vučić nije uradio.

Naravno, ovo se sve može svrstati i u medicinsku dijagnozu, a zasigurno je politička slika jednog apsurda koji je odavno prešao granice dobrog ukusa.

Jer nije problem samo u tome što nas isti čovek godinama zasipa obećanjima.

Problem je što nam ih sada predstavlja kao da smo kolektivno izgubili pamćenje.

Kao da građani Srbije ne znaju kako su živeli prethodnih 14 godina, kao da nisu gledali iste ljude na vlasti i slušali iste najave, samo sa različitim datumima realizacije.

Izgleda da Vučić računa na čudesnu sposobnost političkog zaborava!?

Ono što nije uradio juče, obećaće danas, a sutra će kritikovati sebe od juče i naravno tražiti novi mandat da ispravi sopstvene greške.

Ali šta je onda potrebno da čovek vidi, pa da shvati da ga neko pravi budalom?

Koliko puta treba čuti isto obećanje da bi se prepoznalo da problem možda nije u nedostatku vremena, nego u nedostatku odgovornosti?

I, na kraju, kakvom se biračkom telu obraća čovek koji očekuje da mu građani poveruju da će sada rešiti ono što nije rešio za gotovo 14 godina?

Da li zaista veruje da su građani toliko naivni ili je politička moć toliko dugo nekontrolisana da je počela da potcenjuje sopstveni narod?

Možda će se naći ljudi koji će mu ponovo poverovati?

Politička lojalnost, interesi, strah, navika i nedostatak alternativnih informacija mogu da učine svoje.

Ali to ne znači da su svi ti ljudi isti, niti da se nečije glasanje može objasniti psihološkom etiketom.

Ono što se, međutim, mora postaviti kao pitanje jeste zašto bi bilo ko svesno nagradio vlast koja posle toliko godina sopstvene propuste predstavlja kao tuđe greške.

Zato bi bilo zanimljivo organizovati jedno političko suočavanje, ali ovoga puta bez publike i aplauza. Za sto postaviti predsednika Aleksandra Vučića i preko puta njega običnog građanina Aleksandra Vučića. Neka predsednik položi račune, a građanin neka ga pita ono što bi svaki normalan građanin pitao: „Čoveče, gde si bio prethodnih 14 godina i šta si radio?“

Jer Lazarevcu, kao ni Srbiji, ne treba još jedan Vučić koji će kritikovati Vučića.

Trebaju mu rezultati, odgovornost i vlast koja neće svake četiri godine glumiti opoziciju samoj sebi.

Ako posle 14 godina moraš da obećavaš da ćeš tek sada početi da rešavaš probleme, onda ti nije potreban novi mandat da bi dokazao da si sposoban. Potreban ti je ozbiljan lekar odnosno jedan ceo medicinski tim!

A mi koji nikada nismo verovali ni jučerašnjim, ni današnjim, ni sutrašnjim obećanjima Aleksandra Vučića, ne brinemo za budućnost Srbije. Jer i mi imamo svoje lekare! To su naša mladost, naši studenti, naša deca!

Generacija koja je odlučila da prekine začarani krug laži, obmana i neispunjenih obećanja. Oni koji će lečiti Srbiju od svega što ju je godinama razaralo, počevši od korupcije, bahatosti, nepravde i vlasti koja je umislila da je država njeno privatno vlasništvo.

25. oktobar 2026. godine može biti početak ozdravljenja Srbije.

Jer Srbiju neće izlečiti oni koji su je razboleli, već oni koji su smogli snage da ustanu i kažu GOTOV JE!

STUDENTI POBEĐUJU!

Peca Jovanović

Urednička napomena: Stavovi izneti u kolumni predstavljaju lične stavove autora i ne moraju nužno odražavati stavove redakcije portala „Pravo u centar“.