Nakon objavljivanja teksta portala Pravo u centar o prisustvu antimona u vodi sa izvorišta Nepričava, u javnosti se pojavio i odgovor u formi obaveštenja za javnost, koji je objavio lokalni medij. U tom obaveštenju navodi se da je voda za piće u Lajkovcu zdravstveno ispravna i bezbedna za upotrebu, te da nema razloga za zabrinutost građana.
Kako se navodi u obaveštenju, kvalitet vode redovno se kontroliše u skladu sa važećim propisima, a poslednja ispitivanja sprovela je akreditovana ustanova – Gradski zavod za javno zdravlje Beograd. Prema tim navodima, u izveštaju o ispitivanju vode iz novembra ove godine zaključeno je da voda ispunjava kriterijume zdravstvene ispravnosti.
U saopštenju se dalje ističe da se uzorkovanje i analiza vode obavljaju kontinuirano, kao i da bi javnost bila blagovremeno obaveštena u slučaju bilo kakvog odstupanja od dozvoljenih vrednosti. Građanima se poručuje da se voda iz javnog vodovoda može nesmetano koristiti za piće, pripremu hrane i druge potrebe.
Istovremeno, u obaveštenju se navodi da su se prethodnih dana u javnosti i na društvenim mrežama pojavile informacije koje mogu biti pogrešno protumačene i izazvati nepotrebnu uznemirenost građana, uz poziv da se građani informišu putem zvaničnih kanala.
Međutim, ono što u ovom obaveštenju izostaje jeste direktan osvrt na podatke iz zvaničnih laboratorijskih izveštaja na koje je Pravo u centar ukazao – a koji se odnose na prisustvo antimona u vodi sa izvorišta Nepričava, u koncentraciji iznad maksimalno dozvoljene vrednosti propisane Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće.
U pitanju nije tumačenje, već brojka: prema dostupnom izveštaju, koncentracija antimona iznosila je 0,004 mg/l, dok je zakonom dozvoljena granica 0,003 mg/l. Iako se radi o naizgled malom odstupanju, ono je formalno van propisanih normi, što otvara legitimno pitanje – zašto građani o tome nisu jasno i blagovremeno informisani.
Zbog toga se ovde ne radi o sukobu informacija, već o razlici u pristupu. Jedan pristup svodi se na opštu ocenu da je voda „bezbedna“, dok drugi insistira na pravu javnosti da zna sve relevantne parametre, naročito kada je reč o osnovnom resursu kao što je voda za piće.
Transparentnost ne podrazumeva samo umirujuće poruke, već i dostupnost potpunih podataka, objašnjenje rizika – čak i kada su procenjeni kao niski – i otvorenu komunikaciju sa građanima.
.
