Jasna Marković: Ženski centar je prostor za žene koje žele sigurniji, pravedniji i solidarniji Lazarevac

Cilj centra je da osnaži žene, učini ih vidljivijim u lokalnoj zajednici, otvori prostor za razgovor o institucionalnom i drugim oblicima nasilja, ali i da pokrene pitanja koja se u Lazarevcu godinama guraju u stranu – od položaja žena u javnom životu i njihovog učešća u odlučivanju, do brisanja žena iz javnog pamćenja i nedovoljnog priznanja za njihov rad.

O tome zašto je Lazarevcu potreban Ženski centar, šta znači biti žena u rudarskoj i patrijarhalnoj sredini, koliko su žene prisutne u institucijama, ulicama i javnom sećanju, razgovaramo sa Jasnom Marković, bivšom direktorkom Gimnazije u Lazarevcu i jednom od žena koje će voditi ovaj centar.

Jasna Marković odrasla je u Lazarevcu. Bila je učenica generacije u OŠ „Vojislav Voka Savić“, a potom i u Gimnaziji u Lazarevcu. Diplomirala je na informatičkom smeru Matematičkog fakulteta u Beogradu.

Više od 25 godina radila je kao nastavnica matematike u školama koje je i sama pohađala. Dobitnica je brojnih priznanja za svoj rad, među kojima je i izbor za jedno od „10 lica matematike“ 2016. godine, u organizaciji Centra za promociju nauke i MISANU. Učestvovala je kao predavačica na brojnim državnim i međunarodnim skupovima prosvetnih radnika.

Od 2018. do 2023. godine bila je direktorka Gimnazije u Lazarevcu. U tom periodu škola je modernizovala nastavu i uslove učenja, uključila se u Erasmus projekte Evropske unije, povezala se sa gimnazijama u zemlji i svetu, a učenici su bili angažovani u brojnim humanitarnim, kulturnim i vanškolskim aktivnostima.

Sa 52 godine odlučila je da napusti državni sektor i pređe u oblast razvoja veštačke inteligencije. Danas radi na projektima najuticajnijih IT kompanija, među kojima su Google, Meta i Microsoft.

Iz koje potrebe je nastao Ženski centar u Lazarevcu?

„Ženski centar je nastao iz potrebe da žene u Lazarevcu dobiju prostor u kojem će biti vidljive, podržane i zaštićene. Ženski centar je zamišljen kao prostor podrške, solidarnosti, obrazovanja i javnog zagovaranja.“

Zašto ste prihvatili da budete jedna od vodećih žena Ženskog centra?

„Prihvatila sam ovu ulogu jer verujem da iskustvo koje sam stekla u obrazovanju i vođenju institucije mogu da usmerim ka stvaranju konkretnih promena.

Kroz rad sa mladima shvatila sam koliko je podrška važna, ali i koliko je teško onima koji je nemaju. Zato smatram da je potrebno graditi sistem koji tu podršku pruža.“

Koje žene će ovaj centar okupljati?

„Ženski centar okupljaće žene različitih generacija, profesija i iskustava, ali sa zajedničkom potrebom da se njihov glas čuje, njihovo iskustvo prizna, a njihova prava zaštite.

To su žene koje su godinama bile aktivne u obrazovanju, kulturi, medijima, civilnom društvu, roditeljskim inicijativama, humanitarnim akcijama, građanskim protestima i lokalnim borbama za javni interes. Žene koje su često radile mnogo, a bile malo vidljive.

Posebno će okupljati žene koje su poslednjih godina, naročito zbog svog aktivizma, javnog govora i podrške studentima, doživele pritiske, omalovažavanje, institucionalno nasilje, diskriminaciju ili druge oblike zastrašivanja. Mnoge od njih su se sa tim suočavale same, bez sistemske podrške i bez prostora u kojem mogu da podele svoje iskustvo.

Centar je namenjen i mladim ženama i devojkama koje tek ulaze u javni život, kako bi imale podršku, znanje i oslonac starijih žena koje su već prošle kroz različite profesionalne, društvene i institucionalne pritiske.

U najkraćem, Ženski centar okuplja žene koje ne pristaju da budu nevidljive, nezaštićene i usamljene, već žele da zajedno grade sigurniji, pravedniji i solidarniji Lazarevac.“

Lazarevac je rudarsko i patrijarhalno mesto. Kako se to odražava na položaj žena?

„Dovoljno je krenuti od javnog prostora. U ovom gradu manje od 10 odsto ulica nosi žensko ime. Jedina kulturna ustanova koja je nosila ime istaknute žene, Spasenije Cane Babović, danas ima potpuno bezlično ime – Centar za kulturu.

To možda na prvi pogled deluje kao simboličko pitanje, ali zapravo mnogo govori. Da li je moguće da su od svih žena koje su radile, stvarale i doprinosile umetnosti, obrazovanju, zdravstvu, nauci, privredi i društvenom životu ove sredine, samo retke zaslužile da ih javni prostor pamti?

Da li su žene u Lazarevcu predugo bile iza scene?

„Jesu. Radile su, organizovale, nosile odgovornost, a priznanja i potpisi često su pripadali muškarcima.

Pratim sa zadovoljstvom uspon i karijere svojih bivših učenica i drugih mladih Lazarevčanki. Znam mnogo žena koje su uspešnije i sposobnije od ljudi koji danas vode ovu opštinu. Nažalost, to nije problem od juče, ali ne možemo se zaustaviti na konstataciji. Za promenu se moramo izboriti.“

Zašto mislite da tako mali broj ulica nosi imena žena?

„Problem je i u tome što smo se mi, žene, predugo mirile sa tom nevidljivošću. Nekako smo navikle da je normalno biti u drugom planu.

Većina sugrađana i ne zna koliko je uspešnih Lazarevčanki, ne samo ovde, već i širom sveta. Radeći na promociji upisa u Gimnaziju, došla sam u kontakt sa mnogima od njih. To su umetnice, novinarke, profesorke univerziteta, doktorke, privrednice, naučnice. Ima ih u svim oblastima.

Zato nije problem u nedostatku znamenitih žena, već u tome što njihova imena nisu dovoljno prisutna u javnom prostoru.“

Danas samo jedna javna ustanova u Lazarevcu nosi ime žene, Predškolska ustanova „Rakila Kotarov Vuka“. Kako tumačite tu činjenicu?

„Poražavajuće.

Priznajem, jedna od stvari koju, nažalost, nisam uspela da uradim kao direktorka jeste da pokrenem pitanje naziva Gimnazije u Lazarevcu. Ta škola se i danas zove upravo tako – Gimnazija u Lazarevcu.

Kroz nju je prošlo toliko sjajnih profesorki i učenica. Namerno neću navoditi imena, da nekoga slučajno ne bih izostavila ili favorizovala one koje sam imala sreću da poznajem. Ali zašto ta ustanova ne bi nosila ime jedne od njih?

Mislim da smo tu i mi odgovorne, jer smo predugo pristajale na takav tretman.“

Centar za kulturu je nekada nosio ime Spasenije Cane Babović. Da li je to primer brisanja žena iz javnog pamćenja?

„Svakako jeste. Ne vidim nijedan valjan razlog za promenu tog naziva.

Spasenija Cana Babović je rođena ovde. Iako je veći deo života provela van Lazarevca, njen doprinos i žrtva u antifašističkoj borbi ne mogu se brisati iz istorije zbog nečijih hirova.

Bila je hapšena i mučena zbog političkih uverenja, ali nije odustajala od svojih ideja i stavova. Zato se pitam kome njeno ime smeta i zašto se briše sećanje na takve žene.

Da li je cilj da nove generacije ne saznaju da su na ovim prostorima živele hrabre i revolucionarne žene?“

Kako ocenjujete zastupljenost žena u lokalnim institucijama?

„U našoj opštini ispunjen je zakonski minimum, oko 40 odsto zastupljenosti žena u Skupštini. Međutim, osim nekoliko odbornica iz opozicije, stavovi ostalih kao da ne postoje.

Zato se nameće pitanje: da li se boje da istupe i iznesu svoje predloge, ili su tu samo da popune broj i ćute? Ako je ovo drugo, zašto pristaju na to? Time se šalje poruka da su žene samo ukras u institucijama.

Pogledajmo, na primer, Opštinsko veće u Lazarevcu. Zamenica predsednika opštine je žena i to jeste pohvalno, ali ona je jedina žena u desetoročlanom Veću. Ne može me niko ubediti da još neka žena nije zaslužila da bude u tom timu.

Na nedavno održanoj obuci organizacije BAZA, Balkanske ženske akademije, uvidela sam da ženama u politici nije lako. Svaka greška, pa i najmanja, odmah se dočeka na nož. Ali sam videla i da se žene brzo adaptiraju, pronalaze kreativna rešenja i često donose odluke koje uzimaju u obzir šire društvene potrebe.“

Šta je institucionalno nasilje nad ženama i da li ga žene u lokalnoj sredini prepoznaju?

„Nasilje je, nažalost, sveprisutno. Čini se da smo ušli u spiralu agresije iz koje je teško izaći. Za takvu atmosferu najodgovornija je vlast, jer ona ima moć i sve poluge da kreira narativ i ambijent u kojem živimo.

Postoje žene koje su hrabre, koje prepoznaju i prijavljuju nasilje, bilo ono verbalno, institucionalno ili drugačije. Posebno su me zadivile žene koje su izašle iz zone komfora i javno pružile podršku studentima, znajući da će ih to skupo koštati, jer ova vlast ne podnosi drugačiji stav.

Neke su izgubile posao i sredstva za život samo zato što nisu stale na stranu vladajuće garniture.

Posebno je bolna ženska nesolidarnost u takvim situacijama. Nekako se najlakše pronađe opravdanje za nasilje nad ženama. A ono što me je dodatno porazilo jeste podrška nasilnicima nad ženama. To je novi oblik apsurda kakav ova sredina odavno nije videla.“

Koje će biti prve aktivnosti Ženskog centra?

„Ženski centar je uglavnom formiran. Ono što očekujemo u najskorijem periodu jeste formalno usvajanje od strane Skupštine Centra za rast i razvoj, o čemu će javnost Lazarevca svakako biti obaveštena.

Nadamo se širenju članstva i podršci građanki koje su spremne da odvoje deo svog slobodnog vremena. To danas nije lako, ali verujem da će nas biti dovoljno.“

Kakvu poruku ženama i mladima u Lazarevcu šalju svi ovi problemi?

„Kada pogledamo lokalne, ali i šire društvene probleme, čini se da živimo u Danu mrmota. Neke greške se stalno ponavljaju.

Žene danas ponovo moraju da se bore za prava za koja su se izborile odavno. Ako se vratimo statistici, u našoj opštini ima više visokoobrazovanih žena nego muškaraca, ali je istovremeno više i žena bez ikakvog obrazovanja. To pokazuje koliko je obrazovanje važno i koliko mora biti dostupno svima.

U eri veštačke inteligencije svi ćemo morati stalno da učimo. Roboti će lako zameniti one koji ne budu spremni da se razvijaju. Tada neće biti važno ko je žena, ko je muškarac, ko je u kojoj stranci, već ko šta zna, šta ume i šta može da ponudi za dobrobit društva.

Poruka ženama i mladima je da ne pristaju na nevidljivost, da se obrazuju, povezuju i podržavaju jedni druge. Samo tako možemo graditi zajednicu u kojoj se rad, znanje i hrabrost prepoznaju, bez obzira na pol.“