Kažu da Srbija korača u budućnost.

Moguće.

Samo, dok gledam Milutina i Dragutina kako u šajkačama igraju „Moravac“, ne mogu da se otmem utisku da smo usput promašili sadašnjost.

I da li stvarno korača?

Samo što više nisam siguran da li korača Srbija ili neko njome upravlja daljinskim upravljačem?

Na bini Milutin i Dragutin.

Na „glavama“ šajkače.
Na njima narodna nošnja.
Koraci podešeni, pokreti isprogramirani, osmeha nema, ali nije ni potreban.

Bitno je da kamera snima!

Gledam i razmišljam… koliko li je vekova bilo potrebno da se šajkača, koja je na glavama srpskih vojnika prošla Cer, Kolubaru i Kajmakčalan, dočeka da je danas nosi mašina?

Da li je to vrhunac napretka ili vrhunac zaborava?

Ispred naroda igraju mašine, a iza njih nestaju sela. Njive ostaju neobrađene, livade nepokošene i zarasle.

Na televizoru progres i ekspanzija!

Čega?

Kriminala? Korupcije? Nemorala?

Poljoprivrednik postaje poslednji čovek o kome se govori kada se priča o napretku. Kao da je važnije da robot nauči srpsko kolo nego da srpsko dete nauči zašto se to kolo igralo.

I zapitah se… ako jednog dana i poslednji čovek iz sela ode, ako se ugasi poslednja škola, ako se zaključa poslednja kuća, hoće li Milutin i Dragutin sami igrati „Moravac“ pred praznim sokakom, dok im publika budu koprive i čičak?

I onda pitanje?

Šta stoji između Milutina i Dragutina?

Između Milutina i Dragutina stoji Srbija!

Ali ne ona sa televizije.

Nego ona koja još pamti miris tek pokošene livade, zvuk crkvenog zvona, domaćina koji skida kapu kad prolazi pored groblja, decu koja kolo uče držeći dedu za ruku, a ne gledajući kako ga mašina izvodi.

Zato treba znati da između Milutina i Dragutina ne stoji tehnologija, a ni progres nijedne vrste…

Stoji Srbija!!!

Ona koja još veruje da se država gradi zakonom, a ne predstavom; poštenim radom, a ne marketingom; odgovornošću, a ne aplauzom. To je ona mlada Srbija koja želi pravdu umesto privilegija, znanje umesto propagande, priliku umesto partijske knjižice. Srbija koja ne beži od napretka, ali ne pristaje da joj se kao napredak prodaje spektakl.

Ona Srbija koja zna da se napredak ne meri brojem robota, već brojem dece, živih sela, obrađenih njiva i ljudi koji svoju tradiciju nose u srcu, a ne stavljaju je kao rekvizit na mašinu.

Jer ako jednog dana roboti budu jedini koji znaju srpsko kolo, onda neće nestati samo igra.

Nestaće i narod koji ju je stvorio.