Kolumna Pece Jovanovića

Tekst autora prenosimo u celosti i bez izmena.

Ponekad, gledajući današnju Srbiju, čovek zaista ne zna da li da se smeje, da plače ili da se prekrsti. Ne zato što je Srbija smešna, već zato što je tužno gledati koliko je čovek spreman da izgubi dostojanstvo kada mu se godinama serviraju strah, siromaštvo i lažna nada.

Aleksandar Vučić ponovo obilazi Srbiju.

I to više nije samo obilazak predsednika koji razgovara sa građanima.

To sve više liči na funkcionersku kampanju u kojoj se državni resursi, državna funkcija i novac poreskih obveznika stavljaju u službu političke promocije jednog čoveka. Umesto da država bude država svih građana, ona se pred očima javnosti pretvara u scenografiju za politički marketing.

Da ponovimo, to što radi Aleksandar Vučić se zove funkcionerska kampanja.

I to je upravo ona vrsta zloupotrebe države koja je zakonom ograničena, jer državna funkcija ne sme da bude pretvorena u stranački bilbord.

A najlakše je politički vladati tamo gde je narod siromašan.

Kada čovek razmišlja kako će platiti račun, kako će prehraniti porodicu i da li će mu sutra biti produžen ugovor, onda mu je mnogo lakše prodati nadu.

Dovoljno je obećati put, fabriku, radno mesto, neku pomoć ili šest hiljada dinara, pa sve to predstaviti kao ličnu dobrotu velikog vođe.

I tako se od novca građana pravi poklon, a od predsednika mesija koji navodno iz svog džepa rešava probleme naroda.

A nije njegov novac.

To je novac države. Novac koji su zaradili građani Srbije i koji se kroz poreze i druge prihode sliva u javne fondove. Zato je besmisleno postavljati pitanje da li će neki „blokader“ uzeti tih šest hiljada. Naravno da će ih uzeti ako mu pripadaju. Ne uzima on Vučićev novac. Uzima ono što država isplaćuje njenim građanima.

Ali upravo je u tome suština političke manipulacije: čovek se dovodi u situaciju da bude zahvalan za ono što mu država vraća, dok se onaj koji tim novcem raspolaže predstavlja kao lični dobrotvor.

Što je narod siromašniji, to je efekat takve politike veći.

Jer čoveku koji ima malo, i malo izgleda kao mnogo.

I tu dolazimo do prave slike današnje Srbije.

Do čoveka koji ćuti jer se plaši za posao. Do onoga koji ide tamo gde mu kažu jer „nikad se ne zna“. Do onoga koji ne sme da kaže šta misli jer mu od toga zavisi ugovor. Do onoga koji za nekoliko hiljada dinara, jedan dan dnevnice ili obećanje o zaposlenju pristaje da bude statista u tuđoj političkoj predstavi.

Zato više nije najstrašnije to što vlast obećava. Političari su uvek obećavali.

Najstrašnije je što je deo naroda doveden u stanje da više ne traži pravo, nego milost; ne traži institucije, nego vezu; ne traži slobodu, nego sigurnost. Da za posao ćuti, za ugovor se ne zamera, za dnevnicu ode gde mu kažu, a za nekoliko hiljada dinara zaboravi da je novac već jednom zaradio i platio kroz poreze.

I onda se čudimo što je ograda oko našeg zoološkog vrta tako niska.

Nije niska zato što su je drugi spustili.

Niska je zato što smo pristali da se sagnemo.

A kada čovek jednom pristane da zbog sitnog interesa pogazi sopstveno dostojanstvo, vlast više ne mora da ga ubeđuje. Dovoljno je da mu ostavi malo straha, malo siromaštva i malo nade i da mu povremeno kroz rešetke ubaci poneki dinar.

I tu je suština.

Vučić ne mora da ubedi svakog čoveka da ga voli. Dovoljno je da ga ubedi da mu je potreban.

I onda se sve pretvori u pitanje: ko će šta dobiti, ko će šta izgubiti i ko je „naš“.

A država u kojoj građanin mora da razmišlja kome treba da se zahvali za novac koji je sam zaradio, prestaje da bude slobodna država.

Zato se danas ne treba pitati koliko je veliki Aleksandar Vučić.

Treba se pitati koliko je niska ograda Božijeg zoološkog vrta kada jedan čovek može da se predstavlja kao spasilac naroda samo zato što narodu vraća delić onoga što je od tog istog naroda već uzeto.

I možda je najtužnije što se više ne pitamo ko drži ključ od kaveza.

Samo gledamo šta će nam sledeće biti ubačeno kroz rešetke.