U Srbiji postoji jedna stara, žilava navika koja je prošle nedelje ponovo proradila u punom sjaju: velike odluke se donose daleko od nas, problemi se guraju pod tepih sve dok ne počnu da prelivaju, a mi o svemu saznamo tek kada je stvar gotova i kada više ništa ne može da se promeni.
Od briselskih rukavica do lokalnog dvorišta
Na državnom nivou, oči su nam bile uprte ka Tivtu i Samitu Evropska unija – Zapadni Balkan. Slušali smo, po ko zna koji put, iste priče o evropskoj budućnosti, bržoj integraciji i liderima koji nas uveravaju da proces mora da se ubrza. Srbija je, standardno, ostala da lebdi negde između briselskih diplomatskih fraza, večitih regionalnih čarki i naše domaće stvarnosti.
Ali, pre nego što se uopšte stiglo do te visoke politike, dočekala nas je vest o jednom čarter letu.
Crna Gora je, pozivajući se na bezbednost, zabranila ulazak za 87 državljana Srbije koji su krenuli za Tivat. Pod oznakom „rizik po unutrašnju bezbednost“, ta priča je preko noći skliznula sa regionalnog terena pravo u naše dvorište. Zašto? Zato što su se na tom spornom letu našla i četvorica ljudi iz Lazarevca. I odjednom, to više nije tema za beogradske i podgoričke kabinete. To postaje pitanje za naš grad: ko su ti ljudi, u čije ime putuju i kako to da o bezbednosnim problemima sopstvenih komšija saznajemo tek kad ih vrate sa granice?
Dok jedni lete, drugi ne odustaju
Dok vlast priča o Evropi, studenti poručuju da nisu završili svoju priču. Za 20. jun u Novom Sadu zakazali su novi skup uz kratku poruku: „Nismo stali. Nastavljamo.“ Ta rečenica zapravo savršeno opisuje trenutno stanje u zemlji. Jedan deo društva je umoran, drugi je besan, treći samo gleda kako da preživi mesec, ali sve je manje onih koji veruju da će se stvari rešiti same od sebe.
U Beogradu, naravno, večita muka – prevoz. Radnici GSP-a su izašli na ulice jer im se ozbiljno ljulja tlo pod nogama. Traže da se zaustavi privatizacija EKO linija, traže garancije da gradsko preduzeće neće pojesti privatni prevoznici i ono najosnovnije – nove trolejbuse i autobuse. Na prvi pogled, ovo deluje kao običan sindikalni protest. U stvarnosti, to je priča o gradu u kom stotine hiljada ljudi svakog jutra zavisi od sistema koji se večito krpi, preprodaje i prepušta iz ruke u ruku. Kada javni prevoz postane nečija privatna kombinacija, građani po pravilu postanu zadnja rupa na svirali. Naše je samo da čekamo na stanici i nadamo se da će nešto uopšte naići.
Da stvar bude gora, ekonomisti upozoravaju da neizvesnost oko NIS-a i potencijalne sankcije ozbiljno ugrožavaju ekonomsku stabilnost. To je ona vrsta vesti na koju većina ljudi samo zamahne rukom, sve dok se problem ne prelije na benzinske pumpe, a onda lančano i na novčanike i cene u prodavnicama.
Privatne zabave o trošku građana
A onda dolazimo do Lazarevca. Naizgled mala, lokalna vest, ali zapravo savršen primer kako ovaj sistem funkcioniše na svim nivoima.
U Karađorđevoj ulici organizovan je Sajam sporta. Na papiru, stvar je prelepa – deca, pešačka zona, sportski klubovi, zdrave navike. Slika za ponos. Zvanični izveštaji pedantno nižu organizatore: Sportski savez Beograda, Savez sportova opštine, lokalna samouprava… Sve pod pokroviteljstvom Grada, uz učešće oko 300 mališana iz škola i vrtića.
I niko normalan nema ništa protiv sporta i dece. Ali imamo protiv načina. Portal Pravo u centar je ogolio stvar: građani, roditelji i javnost o ovom sajmu uopšte nisu obavešteni unapred. Vest se pojavila tek kada je sve prošlo, a fotografije spakovane za internet.
Tu dolazimo do suštine. Ako organizujete događaj na javnom prostoru, sa decom iz javnih škola, novcem iz javnog budžeta, onda to ne sme da izgleda kao privatna zabava za odabrane. Javnost ne služi da bude publika koja naknadno lajkuje lepe albume na Fejsbuku. Javnost mora da zna pre događaja. Da bi roditelji doveli decu, da bi ljudi učestvovali, pitali, videli.
Ovako, sve je podsećalo na već uobičajeni šablon: događaj se odradi u tišini, funkcioneri se slikaju, deca posluže kao dekoracija, a građani tek sutradan iz medija saznaju šta se dešavalo ispred njihovog prozora.
Isti režiser, drugačija bina
Na primeru tog lazarevačkog Sajma sporta najbolje se vidi da ovo zapravo nije priča o sportu, nego o odnosu prema ljudima. O tome kako se stvarni život pretvara u scenografiju za politički marketing.
Prošla nedelja se zato, bez obzira na temu, čita kroz isti ključ. U Tivtu se pričalo o našoj ko zna kakvoj evropskoj budućnosti, u Beogradu su radnici branili autobuse od privatizacije, a u Lazarevcu su građani naknadno saznali da je gradski trg bio rezervisan za događaj koji je prošao bez njih. Razlika je samo u veličini bine, režija je potpuno ista.
Građani se u sopstvenoj zemlji sve češće tretiraju kao publika u pozorištu, s tim što nam se ovde čak ni repertoar ne saopštava unapred. Naše je samo da vidimo finalnu sliku, ali ne i proces. Da pročitamo gotovu vest, ali ne i da budemo obavešteni na vreme.
Milica Jevremović
