U saopštenju, koje prenosimo u celosti, AŽC pozdravlja to što se dete konačno prepoznaje kao žrtva i kada je izloženo nasilju u porodici, ali upozorava da ta zaštita mora biti dosledno primenjena kroz ceo zakon. Posebno problematičnim smatraju predlog da se sprečavanje kontakta deteta sa roditeljem automatski tretira kao nasilje u porodici, ukoliko se istovremeno ne uvaži mogućnost da kontakti moraju biti ograničeni ili suspendovani kada postoji rizik po bezbednost deteta.
Autonomni ženski centar podseća i na slučajeve ubistava dece u Vršcu i Rakovici, ukazujući da pravo deteta na kontakt sa roditeljem ne sme biti stavljeno ispred prava na život, bezbednost i zaštitu od nasilja.
U nastavku prenosimo saopštenje Autonomnog ženskog centra u celosti.
Saopštenje Autonomnog ženskog centra
Povodom javno objavljene verzije izmena i dopuna Porodičnog zakona, u kojoj je, nakon javne rasprave, izmenjen tekst nacrta zakona, Autonomni ženski centar ponovo apeluje na Radnu grupu da preispita pojedina rešenja koja mogu imati ozbiljne posledice po bezbednost dece i žrtava nasilja u porodici.
Iako pozdravljamo važan pomak – da se dete konačno prepoznaje kao žrtva i kada je „samo“ izloženo nasilju u porodici – smatramo da ta zaštita mora biti dosledno primenjena kroz ceo zakon, a ne samo u jednoj odredbi.
Dete koje prisustvuje nasilju jeste žrtva nasilja
Deca koja gledaju, slušaju ili žive u atmosferi nasilja trpe ozbiljne posledice, čak i kada nasilje nije direktno usmereno na njih. Zato je važno da zakon jasno prepozna svaki oblik izloženosti deteta nasilju kao ugrožavanje njegove bezbednosti i razvoja u svim delovima zakona koji se odnose na zaštitu od nasilja u porodici, vršenje i lišenje roditeljskih prava.
Detetovo pravo da viđa drugog roditelja ne sme biti na štetu detetove bezbednosti
Posebno problematičan predlog je propisivanje da će se sprečavanje kontakta deteta sa roditeljima smatrati nasiljem u porodici.
Na prvi pogled ova odredba deluje kao da je doneta radi zaštite detetovog prava da viđa drugog roditelja sa kojim ne živi. Ukoliko ostane ovako definisana, bez uvažavanja da ovo pravo može biti suspendovano u slučaju opasnosti po bezbednost deteta, ova odredba može da ugrozi živote dece čak i u situacijama kada drugi roditelj nikada nije bio direktno nasilan prema detetu.
Član 31 Istanbulske konvencije propisuje da države treba da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da ostvarivanje svakog prava na posetu, odnosno starateljstvo, ne ugrožava prava i bezbednost žrtve ili dece.
Podsećamo na slučaj ubistva dvogodišnje Petre iz Vršca 2022. godine, kao i na slučaj ubistva četvorogodišnjeg dečaka iz Rakovice 2017. godine. Oba deteta ubijena su od strane očeva koji nisu bili direktno nasilni prema detetu. Ova ubistva bila su osveta majkama dece, jer su prijavile nasilje koje su preživljavale. Majka maloletnog deteta iz Rakovice bila je više puta novčano kažnjavana zbog toga što nije omogućavala viđanje deteta sa ocem van kontrolisanih uslova. Na kraju je učinilac nasilja prvo ubio četvorogodišnjeg sina, a nakon toga u prostorijama CSR ubio majku deteta i ranio troje stručnih radnika.
Stoga, ne može se svako sprečavanje kontakata smatrati nasiljem u porodici, a posebno kada postoji ozbiljna sumnja da maloletno dete tokom viđenja neće biti bezbedno. Smatramo da nakon reči „sprečavanja kontakta deteta sa roditeljima“ mora biti dodat izuzetak: „za koje ne postoji sumnja da su vršili neki oblik nasilja u porodici“.
Tretman nasilnika nije isto što i zaštita žrtve
Predlog da sud može da izrekne nalog za uključivanje u psihosocijalni tretman ili tretman lečenja zavisnosti može biti koristan, ali takav nalog se ne može nazivati merom zaštite od nasilja u porodici. Nalozi za lečenje, odnosno uključivanje u psihosocijalni tretman, nisu mere koje imaju za cilj zaštitu žrtava nasilja u porodici.
Član 16 Istanbulske konvencije propisuje da prilikom preduzimanja mera rada sa učiniocima nasilja države članice treba da obezbede da bezbednost, podrška za žrtve i njihova ljudska prava budu od primarnog značaja. Bezbednost žrtava mora biti na prvom mestu, pa se tek nakon toga može razmatrati svrsishodnost izricanja mera koje su usmerene na pružanje podrške učiniocu nasilja, i to uz stalnu kontrolu ispunjavanja izrečene mere i njenih efekata.
Stoga se mora propisati da se učiniocima nasilja može naložiti lečenje ili tretman samo uz prethodno ili istovremeno izrečene mere zaštite od nasilja u porodici radi zaštite žrtava, a ne umesto njih.
Zato tražimo da izmene Porodičnog zakona jasno postave bezbednost deteta i žrtve kao apsolutni prioritet, kao i dosledno prepoznavanje svakog oblika porodičnog nasilja, pažljivu procenu rizika pre donošenja odluka o kontaktima deteta sa nasilnim roditeljem, jasnu razliku između zaštite žrtve i tretmana učinioca nasilja i usklađivanje sa međunarodnim standardima, uključujući Istanbulsku konvenciju i preporuke GREVIO.
Porodični zakon mora jasno i dosledno da štiti decu i nenasilne roditelje od svakog oblika nasilja, a pravo na bezbednost mora biti iznad svakog prava koje ih može dovesti u opasnost.
