Ne velike vlasti.
Ne ministri.
Ne direktori sistema.
Nego oni sitni lokalni šerifi, menadžeri, zamenici menadžera, partijski odani „ćaci“, koji su ubeđeni da im je položaj koji su dobili dao pravo da se postavljaju iznad ljudi koji od svog rada pokušavaju da žive.
Lazarevac to dobro poznaje.
Pojedini trgovinski lanci koji su odnedavno postali ponos nove ćaćijevske elite, umesto mesta rada, sve više liče na prostore u kojima se disciplina održava strahom, a autoritet se, u nedostatku znanja i karaktera, pokušava nadomestiti vikom, galamom i ponižavanjem ljudi koji od svog rada pokušavaju da žive.
Posebno mladosti Srbije koja ima tek dvadesetak godina i koja je došla da pošteno zaradi svoju platu, svoj hleb, a ne da trpi psihičko iživljavanje ljudi koji su u svojim malim pozicijama pronašli osećaj veličine.
I onda se čovek zapita: šta se to promenilo u društvu pa je postalo normalno da se neko izdira na radnika nakon završenog radnog vremena?
Kakva je to kultura u kojoj mladost Srbije završi smenu, presvuče se, izađe iz objekta i u isti se vrati kao kupac, vrati se da kupi hleb, a dočeka je javno ponižavanje i urlanje zbog posla koji, po svemu sudeći, nije ni bio njena obaveza ili je bio obaveza „koleginice“?
I još važnije, odakle tolika sigurnost tim ljudima?
Da li iz uverenja da su politički zaštićeni?
Da li iz atmosfere u kojoj se godinama šalje poruka da je bahatost dokaz snage?
Da li iz osećaja da je normalno ponižavati one koji zavise od plate i koji ćute jer moraju da prežive?
Jer nije ovde reč samo o jednom mladom radniku, niti o jednoj firmi.
Ovo je priča o sistemu u kome su mnogi „ćaci“ poverovali da funkcija znači pravo na ponižavanje drugih.
Najtužnije u svemu je što žrtve takvog ponašanja najčešće nisu ljudi koji traže privilegije.
Naprotiv.
To je mladost Srbije koja dolazi na posao na vreme, radi za plate koje jedva pokrivaju osnovne troškove života i pokušava da zadrži minimum dostojanstva.
A dostojanstvo je, izgleda, postalo najveći problem u društvu u kome su neki pomešali rukovođenje sa iživljavanjem.
Zakon o radu i Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu postoje.
Postoje procedure, razgovori, opomene, pravila.
Ali od kada su vika i galama postale sredstvo upravljanja?
Od kada se autoritet dokazuje ponižavanjem mladosti Srbije koja bi nekom mogla biti dete?
A onda se pojave ta „ćacad“ u dresu sa brojem nula.
Nula znanja.
Nula autoriteta.
Nula ljudskosti.
Nula karaktera.
Nula obraza.
Ali ogromna potreba da nad nekim budu veliki.
Misle da su vika i galama moć.
Da je ponižavanje upravljanje.
Da je strah dokaz autoriteta.
Ne shvataju da se čovek ne meri funkcijom, nego karakterom.
Jer sva njihova prolazna moć staje pred jednu stvar koju nikada neće moći da kontrolišu.
Pisanu reč.
Reč ostaje.
Reč pamti.
Reč putuje.
Putuje mejlom.
Putuje poštom.
Putuje telefonskim pozivom.
Putuje kroz prijave, dopise, razgovore i svedočenja.
I na kraju stigne tamo gde treba.
A onda mnogi mali „ćaci“ prvi put shvate da nisu najveća karika u lancu.
Da iznad njih postoji neko ko postavlja pitanja.
Neko ko traži odgovore.
Neko kome nije važno koliko su vikali na slabije od sebe, već zašto su to radili.
Tada nestaje galama.
Nestaje osionost.
Nestaje lažna veličina.
Jer čovek koji svoju snagu dokazuje nad nemoćnijima najčešće pokaže koliko je zaista mali onog trenutka kada se suoči sa nekim ko je iznad njega.
I možda je najvažnije pitanje od svih: koliko je mladih ljudi do sada otišlo iz ovakvih firmi ne zato što ne žele da rade, već zato što više nisu želeli da trpe?
Koliko ih je spakovalo kofere i otišlo iz Srbije bežeći ne od rada, već od poniženja?
Koliko ih je odustalo od vere da se trud, znanje i poštenje uopšte isplate u zemlji u kojoj su pojedini „ćaci“ umislili da su važniji od ljudskog dostojanstva?
Jer svaki put kada jedan mladi čovek ode ponižen sa radnog mesta, Srbija ne gubi samo radnika.
Gubi deo svoje budućnosti.
Gubi još malo vere da u ovoj zemlji znanje, rad i poštenje uopšte imaju smisla.
A kada mladost počne da odlazi, a „ćaci“ ostanu da sami sebi aplaudiraju, tada postaje jasno ko je zaista izgubio.
