Autor: Peca Jovanović
Godinama je vlast, na čijem su čelu Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, gradila politički sistem — ne na idejama, ne na institucijama i ne na vladavini prava, već na praznim sloganima.
Srbija je pretvorena u zemlju reklamnih poruka, marketinških konstrukcija i političkih parola koje su zamenile stvarnost.
Od „Poštene i uspešne Srbije” i „Budućnosti u koju verujemo”, preko „Srbija pobeđuje” i „Za našu decu”, pa sve do današnjeg „Srbija ne sme da stane”, svaki slogan bio je pokušaj da se građanima proda nada koju vlast nikada nije imala nameru da ispuni.
A šta je ostalo posle svih tih obećanja?
Ostala je država u kojoj se ministri dovode u vezu sa aferama, u kojoj se načelnici policije pominju u kontekstu odnosa sa kriminalnim krugovima, u kojoj institucije ne štite zakon, već vlast, i u kojoj se pravda meri stranačkom knjižicom.
Ostala je Srbija u kojoj se korupcija više ne krije — ona se podrazumeva.
Srbija je trenutno država u kojoj se kriminal ne nalazi na margini sistema, već u njegovoj blizini.
I dok se afere nižu jedna za drugom, vlast nastavlja da govori jezikom propagande.
Svi koji misle drugačije postaju „ustaše”, „izdajnici”, „strani plaćenici” i neprijatelji države.
Taj rečnik nije slučajan.
On služi da se narod podeli, da se strah održava i da se sakrije suština: da je upravo vlast ta koja je sistematski uništavala institucije, moral i poverenje u državu.
Najveća tragedija nije samo u tome što je narod obmanut.
Najveća tragedija je što je deo naroda počeo da sumnja i u one koji još uvek nisu stigli ni da dobiju poverenje građana, a zaslužili su ga.
Danas mnogi sa podozrenjem gledaju na studente i studentsku listu, postavljajući pitanja ko se na njoj nalazi, ko je podržava i da li među kandidatima ima „pravih studenata”.
Kao da je najveći problem Srbije to da li će na listi biti dovoljno studenata, a ne to što državom deceniju i duže upravljaju ljudi koji su stvorili „novu normalnost” kroz korupciju, siromaštvo, medijski mrak i uništene institucije — a o ekonomiji da i ne govorimo.
Ironija je surova.
Ljudi koji su godinama verovali u slogane režima danas ne veruju mladosti koja je ustala bez novca, bez medija i bez sile.
Poverovalo se u „bolje sutra” koje nikada nije došlo, ali se ne veruje studentima koji traže samo ono što bi u svakoj normalnoj državi moralo biti osnovno: vladavinu prava, odgovornost i dostojanstvo.
Studenti ne smeju da nose teret celog naroda sami.
To nije njihova istorijska obaveza, već obaveza svih nas.
Ali oni jesu postali simbol nečega što je Srbija skoro zaboravila — moralne hrabrosti.
U vremenu kada su mnogi političari naučili da ćute radi funkcije, studenti su progovorili bez ikakve koristi za sebe.
Upravo zato vlast toliko nervira njihovo postojanje.
Jer svaki režim može da se brani od opozicije.
Ali se teško brani od mladosti koja se više ne plaši.
Zato je danas pravo pitanje: koliko je još slogana potrebno da bi narod shvatio da sve vreme živi u političkoj reklami?
Koliko još „pobeda”, „budućnosti” i „boljih dana” treba da prođe da bi Srbija prestala da veruje rečima, a počela da gleda dela?
Srbija nije stala zbog studenata.
Srbija je stala onog trenutka kada su laž, korupcija i partijska poslušnost postale važnije od zakona, znanja i časti.
A ako danas postoji bilo kakva nada, onda ona ne dolazi iz stranačkih štabova i televizijskih studija, već sa ulica, fakulteta i među mladim ljudima koji su odlučili da ne pristanu na to da im budućnost bude svedena na još jedan slogan.
