Kratka istorija cenzure
Cenzura, kao organizovano kontrolisanje ideja, informacija ili umetničkog izraza, nije pojava novijeg datuma. Stara je koliko i sama komunikacija. Kroz istoriju, ona je bila jedno od glavnih oruđa kontrole i moći- od strane teokrata, autokrata pa čak i demokrata- pod izgovorom zaštite morala, bezbednosti ili društvene stabilnosti.
Najpoznatiji i najdugotrajniji sistematski poduhvat cenzure u istoriji zapadne civilizacije bio je Index Librorum Prohibitorum (Spisak zabranjenih knjiga). Ustanovila ga je Katolička crkva 1559. godine pod papom Pavlom IV, a zvanično je bio na snazi sve do 1966. godine.
Cilj Indeksa bio je da spreči širenje heretičkih, nemoralnih i politički opasnih ideja, naročito nakon izuma štamparske prese koji je omogućio brzu cirkulaciju tekstova. Na ovoj „crnoj listi“ našli su se neki od najvećih umova čovečanstva, kao što su Kant i Dekart, zbog preispitivanja vere, Galileo Galilej, zbog zagovaranja heliocentričnog sistema, kao i mnogi pisci, među kojima su i Viktor Igo i Gistav Flober. Cenzura nije podrazumevala samo zabranu čitanja, već često i fizičko uništavanje knjiga na javnim trgovima, što je termin „cenzura“ zauvek povezalo sa slikom lomače i knjigama u plamenu.
„Rat knjigama“ u SAD
Iako se često misli da je cenzura davna prošlost ili odlika isključivo autoritarnih režima, današnja situacija u Sjedinjenim Američkim Državama pokazuje da je borba za slobodu govora i dalje u jeku. Poslednjih nekoliko godina, SAD beleže rekordan broj zahteva za povlačenje knjiga iz školskih biblioteka i nastavnih planova. Bibliotekari i profesori vode bitku da se što više naslova zadrži na policama, svesni da, bez slobodne misli, nema ni napretka čovečanstva. Evo i nekih od naslova koji “kvare” nove naraštaje:
Džordž Orvel “Životinjska farma” i “1984.”, J. D. Selindžer “Lovac u žitu”, Harper Li “Ubiti pticu rugalicu”, Oldos Haksli “Vrli novi svet”, Dnevnik Ane Frank, Margaret Atvud “Sluškinjina priča”, Entoni Bardžis “Paklena pomorandža”, Rej Bredberi “Farenhajt 451”, Alis Voker “Boja purpura”, Endži Tomas “Ta mržnja koju seješ” i mnoge druge.
U Srbiji (još uvek) nema zvaničnih zabrana ovog tipa, ali se i ovde autori dele na prihvatljive i neprihvatljive aktuelnom režimu, bojkotuju se određeni izdavači zbog veoma ispolitizovanih uslova državnog otkupa knjiga, prave se selekcije pisaca koji mogu da gostuju na književnim promocijama, a kultura doživljava udar zbog novih nameta koji ugrožavaju opstanak javnih biblioteka. Pisana reč nije tu da nas uspava, već, naprotiv, da nas probudi, natera na razmišljanje i pokrene promene koje su prosto evolucijski neophodne.
Dok je srednjovekovna cenzura bila vertikalna (od crkve ka narodu), savremena cenzura u često dolazi „odozdo“—kroz lokalne političke inicijative ili, kao što je slučaj u SAD, kroz razna lokalna udruženja i lokalnu vlast. Bez obzira na izvor, motiv ostaje isti: strah od uticaja koji pisana reč može imati na formiranje svesti. Istorija nas uči da zabranjene knjige, ne samo da nađu put do čitalaca,već često postaju još popularnije upravo zbog pokušaja njihove supresije (tzv. Streisand efekat).
Zato, pogledajte pažljivo spisak koji smo objavili i oslušnite: „Ovde se krije istina koju ne želim da znaš.“ Čitajte. Mislite. To je vaše pravo i vaša obaveza prema narednim generacijama.
