Biljana Ristić, koja je nedavno došla na mesto direktorke OŠ „Voka Savić“ u Lazarevcu, našla se među dobitnicima Povelje „Dositej Obradović“, priznanja koje se dodeljuje za doprinos obrazovanju u Srbiji.
Vest o ovom priznanju dolazi u posebno osetljivom trenutku za lazarevačku školu i lokalnu javnost, imajući u vidu da je prethodni direktor Nenad Živanović razrešen dužnosti, a da su dešavanja u školi već izazvala pažnju zaposlenih, roditelja i građana. O tome svedoči i raniji javni poziv na okupljanje u dvorištu škole, upućen kao podrška direktoru i odbrani dostojanstva ustanove.
Zato dodela ovakvog priznanja ne može biti posmatrana samo kao protokolarna vest iz oblasti obrazovanja, već i kao događaj koji u lokalnom kontekstu dobija dodatnu političku i društvenu težinu. U sredini u kojoj se još ne stišavaju reakcije na smenu rukovodstva škole, svako javno isticanje i afirmacija novih lica na čelu ustanove nužno izaziva pitanja i tumačenja.
Za mnoge građane ovakve nagrade više nisu vest o znanju, radu i stvarnim zaslugama, već simbol sistema u kojem se priznanja prečesto dodeljuju poslušnima, politički podobnima i lojalnima, dok stručnost, ugled i rezultati ostaju u drugom planu. Upravo zato vest o ovoj povelji u Lazarevcu ne može da se posmatra izvan trenutka u kojem se odlučuje ko treba da vodi školu. Umesto da se prostor otvori za ljude iz kolektiva, koji poznaju školu, imaju poverenje zaposlenih i profesionalni autoritet, javnosti se šalje poruka da su podobnost i bliskost sa centrima moći važnije od stvarnih kvalifikacija i interesa ustanove.
Upravo u tome leži i razlog zbog kojeg je deo javnosti ovu vest dočekao sa rezervom, a ne sa odobravanjem. Nije sporno da priznanja postoje i da se dodeljuju, ali jeste sporno kakvu poruku ona šalju u trenutku kada se unutar jedne škole lomi pitanje poverenja, ugleda i budućeg rukovođenja.
Kada obrazovne ustanove postanu prostor za demonstraciju političke lojalnosti, a ne stručnosti i autoriteta, onda svako priznanje dodeljeno u takvom ambijentu prestaje da bude samo priznanje. Ono postaje poruka. A ta poruka, bar u očima dela zaposlenih i građana, nije o obrazovanju, već o načinu na koji se danas u Srbiji biraju, promovišu i nagrađuju podobni.
U slučaju OŠ „Voka Savić“, zato se ne postavlja samo pitanje ko je dobio povelju, već i kakva se budućnost nudi školi. Da li će njome upravljati ljudi iz njenih redova, sa iskustvom, ugledom i poverenjem kolektiva, ili oni koji u sistem ulaze zahvaljujući političkoj podršci i javnoj promociji u unapred režiranim okolnostima.
U vremenu kada bi škole morale da budu zaštićene od partijskih uticaja i dnevnopolitičkih interesa, svaka odluka, svako imenovanje i svaka javna afirmacija moraju biti podložni preispitivanju. Jer obrazovanje nije poligon za lojalnost, već prostor u kojem bi jedina preporuka morale da budu stručnost, integritet i stvarni rad.
