To jedino saopštenje stiglo je odmah nakon prvog protesta i glasilo je ovako:
„Povodom večerašnjeg protesta, koji opozicija želi da predstavi kao skup prosvetara i đaka lazarevačkih škola, želimo da damo pojašnjenje.
Činjenica je da su većinu ovog skupa činili ljudi svih starosnih kategorija dovedenih iz okolnih opština, i da će ti isti ljudi ići kao putujući cirkus po svim opštinama kako bi običnim ljudima predstavili lažnu sliku o podršci koju uživaju.
Ono što je takođe istina, jeste da su profesori lazarevačkih škola vrbovali maloletne đake i to predstavlja oštro kršenje zakona zloupotrebom maloletnih lica, koristeći se poverenjem, autoritetom i službenim položajem. Ono što nismo sigurni jeste da li će tu istu decu voditi i po susednim gradovima, ali uzimajući u obzir sve do sada viđeno, verovatno je da će i to pokušati.
Nuđeni su im izbori, ali ih oštro odbijaju, jer znaju da tu bitku ne mogu da dobiju, već pokušavaju nasilnim putem i kršenjem zakona da dođu do vlasti, što im sigurno nećemo dozvoliti, jer nas na to obavezuje demokratija koju smo godinama gradili i izgradili.
Opštinski odbor čvrsto stoji uz politiku predsednika Aleksandra Vučića, kao jedinog garanta očuvanja mira i stabilnosti Republike Srbije, trpeći sve moguće pritiske grupacija koje bi sav napredak preko noći srušile.
Tomislav Rikanović,
Poverenik OO SNS Lazarevac i predsednik GO Lazarevac.“
I dalje ide priča o „putujućem cirkusu“, dovođenju ljudi iz drugih opština i profesorima koji navodno „vrbuju maloletnike“. Ukratko: građani su cirkus, profesori su kriminalci, a Ustav je – dekoracija.
Satirično, ali informativno: nijedna prijava, nijedan postupak, nijedna presuda nikada nisu pokrenuti povodom tih optužbi. A po Ustavu Republike Srbije , svi su nevini dok se ne dokaže suprotno. U Lazarevcu, međutim, izgleda važi pravilo „optuži pa zaboravi“.
Važno je i ovo: autor saopštenja se nije obratio kao predsednik opštine i predstavnik svih građana, iako ga na to obavezuje Zakon o lokalnoj samoupravi. Obratio se kao partijski činilac. Što znači da su građani Lazarevca zvanično ostali bez institucionalnog obraćanja. Neformalno – snalazimo se.
Godina u kojoj nismo čuli nijedno obraćanje predsednika opštine građanima. Godina u kojoj smo čuli sve drugo:
- pretnje,
- ucene,
- otkaze,
- „vaspitne mere“ policije,
- organizovani turizam građana iz drugih gradova koji dolaze da se međusobno dočekuju i ispraćaju uz vatromet,
- i potpuni nestanak informacija o tome šta rade javna preduzeća, opštinski organi i institucije.
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja kaže da imamo pravo da znamo. Član 51. Ustava kaže isto. Lazarevac kaže – ćuti i trpi.
Satirično posmatrano, ovo je revolucionaran model upravljanja: vlast bez obaveštenja. Građani uče da prepoznaju probleme po hladnim radijatorima, suvim česmama i vestima „rekla-kazala“. Transparentnost se postiže iskustveno.
Pa se sasvim legitimno postavlja pitanje, ne kao politički napad, već kao informativni zahtev:
da li neko uopšte radi u opštini Lazarevac, i ako radi – ko, šta i po čijem nalogu, a ako ne radi – gde odlazi novac građana?
Ovo nije ideološko pitanje. Ovo je pitanje informisanja. A informisanje nije luksuz, već zakonska obaveza.
Na kraju, čisto informativno:
tišina institucija nije neutralna.
Tišina je informacija sama po sebi.
