Intervju sa Marijanom Kuzmanović – razgovor vodila Maria Popović
Fotografije iz porodičnog albuma porodice Kuzmanović
Goran Kuzmanović – Tuf je ime koje starija generacija Lazarevčana pamti sa ponosom, dok mlađi tek treba da ga upoznaju. Njegova priča nosi snažnu poruku o hrabrosti i žrtvovanju za svoj narod. Poginuo je 13. oktobra 1991. godine u borbama kod Vukovara, kao prvi pali borac iz Lazarevca. Danas sećanje na njega čuva njegova sestričina Marijana Kuzmanović, koja nikada nije imala priliku da ga upozna, ali ga nosi u srcu kao svog heroja. Pričom o Tufu želimo da pokrenemo svojevrsnu inicijativu sećanja na naše heroje koji su dali živote u ratovima devedesetih i koji nikako ne smeju biti zaboravljeni od stane svojih savremenika, i o kojima treba da znaju svi oni koji su rođeni posle njih.
Marijana Kuzmanović, sestričina Gorana Kuzmanovića – Tufa, iako nikada nije imala priliku da upozna svog ujaka, nosi duboku povezanost sa njim kroz priče koje su joj preneli članovi porodice. Uvek je slušala o njegovoj dobrodušnosti, vedrom duhu i spremnosti da pomogne svakome, što je ostavilo snažan utisak na nju. Iako joj je život obeležila tuga zbog njegove prerane smrti, Marijana s ponosom čuva sećanje na svog ujaka, prvog palog borca iz Lazarevca, koji je poginuo hrabro štiteći svoje saborce.
“O ujaku znam određene stvari koje su mi pričali baba, deda i majka. Bio je izuzetno dobra osoba, uvek spreman da pomogne, bilo da je u pitanju poznanik ili neko potpuno nepoznat. Voleo je društvo, muziku, i bio je vedar duh, pravi veseljak. Nažalost, nisam imala priliku da ga upoznam, ali iz priča sam stvorila sliku o njemu kao o plemenitoj osobi, magnetu za ljude. Kad god dođe 13. oktobar, dan kada je poginuo, osećam veliku tugu. Bilo mi je teško gledati kako baba, deda i majka tuguju, i zajedno sa njima sam plakala, posebno kada smo odlazili na groblje.”
Goran Kuzmanović – Tuf, rođen 4. marta 1968. godine u Lazarevcu, bio je čovek izuzetne dobrote, vedrog duha i velikog srca. Bio zavarivač po struci, radio je u JP EP Kolubari, i uživao u vožnji motora, družeći se s prijateljima. Iako je njegov život tragično prekinut tokom rata kod Vukovara 1991. godine, sećanje na njegovu dobrotu i hrabrost ostaje duboko ukorenjeno u srcima porodice i zajednice.
“Bio je vredan, radan i pošten. Imao je devojku, Zoricu, sa kojom je bio nekoliko godina u vezi. Voleo je motore i često je sa prijateljima obilazio razne gradove vozeći se motorom.
Tufova pogibija sa samo 23 godine ostavila je neizbrisiv trag na njegovu porodicu, posebno na roditelje, majku Dragaču, oca Sreju i sestru Gocu. Njihov život nakon gubitka sina bio je ispunjen tugom, bolom i razočaranjem. Kako priča njegova sestričina Marijana Kuzmanović, baba i deda su često bili utučeni, ne pronalazeći utehu zbog prerane smrti svog sina. Patnja i bol koju su nosili svakodnevno bila je vidljiva, a Marijana, iako je rođena dve godine kasnije, osećala je duboku povezanost sa njihovim gubitkom, pokušavajući da im pruži utehu.
“Mnogo su patili za njim. Njihova tuga je bila toliko duboka da se osećala u svakom kutku kuće, a ja sam kao dete pokušavala da ih utešim. To su trenuci koje je bilo teško gledati i nositi se sa njima.”
Marijana je često razgovarala sa svojom babom i majkom o ujaku Goranu. Iz njihovih priča saznala je da je bio dobar momak, odgovoran i pažljiv. Voleo je svoju porodicu i decu, iako sam nije imao priliku da postane otac. Bio je pun života, uvek spreman da uživa u svakom trenutku i da širi pozitivnu energiju gde god da se nalazio. Veruje da je važno da se priča o njenom ujaku i hrabrim ljudima poput njega.
„Apsolutno, svi treba da znaju za mog ujaka“, ističe ona. „On je ponos ovog grada. Dao je svoj život za svoj narod i zemlju, i to ne sme biti zaboravljeno.“
Prema informacijama koje je porodica dobila nakon Goranove pogibije, Goran je, žrtvujući sopstveni život, zaštitio svoje saborce od mine, tako što je legao na nju, što ga čini pravim herojem. Marijana smatra da je važno da se o njegovoj hrabrosti govori, kako među starijima, tako i među mlađim generacijama.
Iako je postojala inicijativa da jedna ulica u Lazarevcu ponese ime njenog ujaka Gorana Kuzmanovića – Tufa, taj predlog nije odobren u Beogradu.
„Nažalost, Beograd nije odobrio da ulica dobije ime po mom ujaku, iako smo mi kao porodica i opština Lazarevac pokrenuli taj postupak“, kaže ona.
Marijana veruje da bi inicijativu trebalo ponovo pokrenuti, jer njen ujak, kao prvi pali borac iz Lazarevca, zaslužuje da bude obeležen na ovaj način, bilo kroz naziv ulice ili barem mural u centru grada koji bi podsećao na njegovu žrtvu i herojstvo.
Marijana Kuzmanović danas živi sa svojim dedom i malim sinom. Život nije lak, a porodica se snalazi zahvaljujući dedinoj penziji i njenoj alimentaciji.
„Dedin prihod iznosi oko 35.000 dinara mesečno, a ja dobijam alimentaciju od 12.000 dinara“, objašnjava Marijana. Iako svakodnevni život donosi izazove, zahvalna je što im se obraća Vladan Milošević, ratni vojni invalid i predsednik Boračkog udruženja, kao i Opština Lazarevac. „Oni su tu za nas, ne samo 13. oktobra, već uvek kad zatreba da nas saslušaju, posavetuju ili pomognu“, dodaje ona.
Priča o Goranu Kuzmanoviću – Tufu je priča o hrabrosti, požrtvovanosti i herojstvu. Iako ga nije upoznala, Marijana čuva uspomenu na ujaka i veruje da je dužnost svih nas da ne zaboravimo njegovu žrtvu.
Dajte ljudi, molim vas, da li je moguće da roditelji još nisu ostvarili pravo po Zakonu o pravima BORACA, VOJNIH INVALIDA, CIVILNIH INVALIDA RATA I ČLANOVA NJIHOVIH PORODICA? Otac ima prravo na invalidninu po osnovu pogibije sina. I ta invalidnina je po zakonu daleko veća od njegove penzije. Mislim da je ovo bruka za sva udruženja koja postoje na teritoriji opšitne a koja bi trebalo da se upravo ovim bave.