„Dragi studenti… Deco.
Obraćam se vama draga mladosti. Vama koji ste se u tišini novogodišnje noći čuli i videli dalje od svih njihovih vatrometa i petardi.
Najpre da vam se predstavim. Zovem se Aleksandar Karić. Jedan sam, od trinaest ljudi koji su za vreme diktatorskog režima Slobodana Miloševića uoči 5.oktobra 2000. optužen za subverzivnu delatnost protiv države. A radio sam samo ono što i vi danas radite.
U duši umetnik, glumac koga je život odveo u crnilo Rudnika Kolubare. Jedan od onih hrabrih rudara koji su zaustavili proces proizvodnje u tom rudniku i tako zadali odlučujući udarac diktatoru i poveli Srbiju u bolje dane.
Nažalost nismo uspeli. Naučite iz naših grešaka. Vi danas vodite borbu protiv onih istih protiv kojih sam se i ja borio devedesetih. Život moje porodice, mojih prijatelja… sve je bilo tada pod znakom pitanja. Možda je u pojedinim trenucima borba izgledala besmislena jer je trajala deset godina. Ali smo na kraju ipak uspeli da svrgnemo diktatora. Na žalost, nismo promenili sistem. U naše redove su se uvukli oni koji su ga iznutra pojeli.
Možda sam tada mogao da odem iz zemlje, da me pokazuju po trgovima svetskih gradova kao kućnog ljubimca koji je pojeo poslednjeg diktatora Evrope. Živeo bih sigurno pristojno…lepo. Ostao sam ovde. Hteo sam da preuzmem odgovornost i učestvujem u stvaranju nove Srbije.
I danas udišem smrdljivi rudnički vazduh i gazim ljigavo rudničko blato…I ne kajem se.
Verujem u vas. Verujem u vašu poruku „Mi se ne plašimo!“ Ta poruka je najveći problem za ovu vlast. Zahvaljujući vašoj hrabrosti strah se sada preselio na drugu stranu. Ta poruka nas je sve probudila.
I kao što reče premudri vladika Grigorije, vi ste nova generacija i razmišljate drugačije, mnogo bolje i zrelije od nas koji smo nekako oronuli, istrošeni, smušeni. Izgledate zdravo, razumno, razborito. Doneli ste jednu nadu u trenutku kada sam mislio da uopšte ne postojite takvi kakvi jeste. Odnosno postojite u mnogo bolje svetlu nego što sam ja mogao i sanjati.
A ja,lično, do skora nisam verovao da ću dočekati promenu kolektivne svesti, biti među živima kada se bude desila katarza. Sada sam, zahvaljujući vama, siguran da je ona počela da se dešava.
Znajte bar, da je uz vas, uz nadu koju ste probudili, jedan rudar i glumac koji je u tišini novogodišnje noći zagazio u sedmu deceniju.“
