– novinarka, urednica i književnica – Beograd
Stopa femicide u Srbiji najviša je u regionu – svake godine, u proseku, više od 30 žena strada, biva ubijeno na najbrutalnije načine, od ruke najbližih: bračnog ili vanbračnog partnera, oca ili sina. Za 14 godina više od 430 žena ubijeno je u porodičnom nasilju u Srbiji, (podatak iz maja 2025.)
Ono što je zajedničko svim tim ubistvima, jeste prethodno izrečena zabrana prilaska žrtvi.
Da li je upravo to okidač koji nasilnika isprovocira na zločin?
Imaju li policija i centri za socijalni rad, koji izriču ove zakonske mere nasilniku, ispravnu, tačnu bezbednosnu procenu?
Očigledno – NE.
Prateći medije koji (često senzacionalistički) izveštavaju o ovakvim dogadjajima, zaključuje se da pravilo u činjenju femicida ne postoji – žene bivaju ubijane prilikom izlaska sa posla, na ulici, na pragu sopstvene kuće, prilikom obilaska i primopredaje zajedničkog deteta bivšem partneru, kada se dešava da budu ubijene i ona, i dete…
SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja u Beogradu prvi put je otvoren 8.3.1990. na inicijativu grupe Žena i društvo (registrovan 10.11.1992). kao telefonska služba za pravnu i psihološku pomoć i podršku ženama i deci žrtvama nasilja.
Osnovni razlog osnivanja SOS telefona je u činjenici da se nasilje nad ženama i decom nije smatralo društvenim problemom. Institucije koje su trebale njime da se bave, tretirale su ga kao privatnu, intimnu porodičnu stvar, a u porodicu, po njima, nije se trebalo mešati, dok su se izmedju četiri zida dogadjale čitave drame, koje su ćutanjem skrivane od očiju javnosti.
Grupa entuzijastkinja – volonterki SOS telefona svakodnevno razgovorima sa žrtvama nasilja je pokušavala da ublaži porodično nasilje. Objavljivanjem izveštaja o srazmeri nasilja, nakon prve godine rada, učinile su ga vidljivim, i kroz dalje godine rada uspele da se nasilje u porodici shvati kao društveni problem, te da se njime počnu baviti i institucije sistema, posvećujući mu ozbiljniju pažnju. Država je usvajanjem novih zakona u oblasti krivično-porodične zaštite izrazila neodobravanje nasilja u porodici i spremnost da se ono sankcioniše.
Kroz SOS je prošlo više stotina volonterki koje su kroz psihološku i pravnu pomoć pomagale ženama i deci u nevolji. Osnivane su i Sigurne kuće, gde bi se žene i deca sklonile od nasilnika. Stručni timovi volenterki savetovali su žene kako da reše nasilje u kući, ostvare svoja imovinska i druga prava, nađu prostor za život i ekonomsku sigurnost.
No, sve to nije smanjilo stopu femicida…
Zabeleženo je da se SOS telefonu, za prvih 16 godina, obratilo oko 30 hiljada žena i dece.
Većina žena, na žalost, i dalje se miri sa nasiljem koje trpi i koje ostavlja pogubne posledice po njihovo psiho-fizičko zdravlje i život – od nastajanja invalidnosti do lišenja života.
Nasilje u porodici ostavlja posebno teške traume na decu. Nasilnici nisu samo alkoholisani vozači, i bolesnici, kako bi društvo htelo da veruje, već normalni, obrazovani i relativno uspešni muškarci. SOS telefonu obraćaju se i žene visokoobrazovanih, često i svima nama poznatih javnih ličnosti. Potrebe za ovakvom službom su sve veće, a jedina stimulacija za rad volonterki je osećaj da su nekome pomogle da nastavi život – bez nasilja.
Ratovi i aktuelni socijalni stresovi, uz siromaštvo koji su nas pratili proteklih godina i decenija, doneli su još više porodičnog nasilja. Sva istraživanja o nasilju nad ženama i decom daju sumornu sliku o nasilju, i uopšte poštovanju ljudskih prava u Srbiji. Istraživanja se svode na alarmantnu činjenicu: svaka druga žena trpi psihičko, a svaka treća fizičko nasilje.
Nasilje najviše pogađa decu, bez obzira da li su direktno zlostavljana ili zanemarivana, uvek postoji viktimizacija dece, te nije iznenađujuće da alkoholizam, narkomanija i drugi oblici devijantnog ponašanja kod dece počinju već u osnovnoj školi. Osim toga, ta deca kasnije su i sama sklona nasilju. Ona su naučena, socijalizovana, nose društvene poruke o nasilju kao normalnom načinu komunikacije u međuljudskim odnosima. Deca često preuzimaju model ponašanja od roditelja i tako se nastavlja lanac nasilja, što je najcrnja posledica nasilja u porodici. Time nasilje može poprimiti još drastičnije razmere. Druga tamna strana nasilja je da se najčešće ženska deca socijalizuju za ulogu žrtve, te otuda priče “i moja majka je trpela”. A, zapravo, niko ne treba da trpi nasilje.
Porodica ne sme biti mesto nasilja.
0800 300 339 je broj na koji žene žrtve nasilja u Srbiji mogu da traže podršku. Ovaj broj je uveden 16. maja 2024. na Međunarodni dan SOS telefona.
