Od tribina o osnaživanju i nasledstvu do izostanka jasne zaštite žena koje su bile izložene seksističkim uvredama i ponižavanju u javnom prostoru
Početkom ove godine Lazarevac je ugostio poverenika za zaštitu ravnopravnosti Milana Antonijevića. Prema saopštenju opštine, na sastanku sa predstavnicima lokalne samouprave i civilnog sektora razgovaralo se o unapređenju položaja mladih, zapošljavanju žena, osnaživanju Romkinja i jačanju saradnje sa organizacijama koje se bave sprečavanjem rodne diskriminacije. Ubrzo zatim, povodom 8. marta, opština je organizovala i tribinu o pravima žena, ovog puta o nasleđivanju, predstavljajući se kao sredina koja brine o ravnopravnosti i položaju žena.
Međutim, iza tih zvaničnih poruka ostaje iskustvo žena koje su u Lazarevcu bile izložene uvredama i ponižavanju, a da reakcija institucija nije bila ni približno onakva kakvu bi javnost očekivala.
U pritužbi upućenoj Savetu za rodnu ravnopravnost Gradske opštine Lazarevac navodi se više incidenata koji su kod građanki izazvali osećaj poniženja, diskriminacije i uznemirenosti. Jedan od njih odnosi se na događaj od 28. jula 2025. godine, kada je grupi žena, među kojima su bile i odbornice, upućen komentar: „Prima vas predsednik, ali jednu po jednu“, što je u pritužbi označeno kao seksističko i duboko ponižavajuće obraćanje. U istom dokumentu pomenut je i protest ispred prostorija SNS-a u Lazarevcu, kada su, prema navodima podnositeljki, mlade devojke bile izložene uvredama i dobacivanjima, dok nadležni nisu reagovali.
Posebno je važno to što je u dopisu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti navedeno da ovakav komentar predstavlja oblik seksističkog uznemiravanja i pokušaj da se prisustvo žena u javnom prostoru diskredituje isključivo na osnovu pola. U dopisu se dodatno upozorava da javni govor te vrste obeshrabruje žene da se politički angažuju i javno iznose stavove, kao i da ima šire posledice po ravnopravnost u društvu.
Ipak, odgovor lokalne Komisije za rodnu ravnopravnost, prema fotografiji dokumenta dostavljenog redakciji, ostao je na opštim porukama o međusobnom poštovanju, uz ocenu da žele da veruju da je došlo do „loše upotrebljenih reči“, a ne namere. Umesto jasne osude, utvrđivanja odgovornosti ili predlaganja konkretnih mera zaštite, sve je svedeno na apel da se u komunikaciji vodi računa o dostojanstvu. Takav odgovor ostavlja utisak relativizacije, a ne zaštite žena koje tvrde da su bile meta ponižavanja.
To otvara suštinsko pitanje: čemu služe tribine, radni sastanci i protokolarne poruke o ravnopravnosti, ako institucije ostaju neme ili blage onda kada žene trpe javno omalovažavanje? Da li je rodna ravnopravnost za lokalnu vlast stvarna obaveza ili prigodna tema za saopštenja, sastanke i obeležavanje važnih datuma?
Jer briga o ženama ne dokazuje se panelima i fotografijama sa događaja, već spremnošću da se žene zaštite onda kada su izložene seksizmu, uvredama i zastrašivanju. Sve drugo ostaje na nivou deklaracije.
Ako želi da pokaže da joj je do ravnopravnosti zaista stalo, lokalna vlast bi morala da odgovori na jednostavno pitanje: zašto nije bilo jasne i nedvosmislene institucionalne zaštite žena onda kada je ona bila najpotrebnija?
