AUTOR: Vjosa Crekini
Pored zvaničnih jezika albanskog i srpskog, engleski se koristi za opštu komunikaciju na Kosovu. Idealno je govoriti sva tri jezika na Kosovu, kao što je to učinio 52-godišnji Fatmire Muratović. Radi kao prevodilac u Poreskoj upravi u Prištini.
Albanac sa Kosova je rođen u Beogradu i tamo se školovao. Odrastala je dvojezično: „Kod kuće u Beogradu, uvek smo se trudili da pričamo albanski“, priseća se ona. Danas joj je ova dvojezičnost obezbedila širok spektar ponuda za posao u Prištini. „Imam mnogo više ponuda za posao za prevođenje nego što imam kapaciteta. Na svom radnom mestu prevodim 8 sati dnevno“, kaže Fatmire i uzdiše, „ osim toga, radim i kao slobodnjak za razne nevladine organizacije, gde radim 10-ak dana mesečno na radionicama i konferencijama, gde im je potreban prevod na tri jezika: srpski, engleski i albanski“. Prema njenom iskustvu, potražnja za prevodiocima je veoma velika i sve više raste, „jer starije generacije, koje su još učili srpski u školama, sada odlaze u penziju”.
U bivšoj Jugoslaviji tadašnji predsednik Josip Broz Tito dao je autonomiju Kosovu. U međuvremenu, univerzitet u Prištini je osnovan i vođen sa posebnim nastavnim planom i programom na albanskom jeziku. Posle Titove ere i sa pojavom nacionalističke politike, kasniji predsednik Slobodan Milošević ponovo je ograničio ovu slobodu i autonomiju. Srpski nastavni planovi i programi ponovo su postali obavezni. Na Kosovu je, kao odgovor, nastava organizovana u paralelnom sistemu. Nastavnike albanskog jezika delimično su finansirali građani.
I danas je omladina na Kosovu podeljena na škole i univerzitete koji predaju na albanskom i srpskom jeziku. Zajednička organizacija je apsolutno retka. Posleratna generacija, koja sada ima i do 25 godina, više ne poznaje ovaj sukob iz ličnog iskustva. Bez predrasuda, ova generacija se približava jezičkoj barijeri u svojim zemljama: u Prištini ima Albanaca koji žele da uče srpski i Srba u Beogradu koji žele da nauče albanski.
Jedna od mladih Srpkinja iz Beograda je Angela Marković. Ona ima 25 godina i studira albanski jezik na Filološkom fakultetu u glavnom gradu Srbije, Beogradu. „Imam veliku strast prema stranim jezicima, jer je albanski za mene egzotičan i interesantan jezik. To je nama ovde u Srbiji nepoznat jezik. Ne znam zašto, ali mi se jako sviđa“, kaže Angela Marković.
U Beogradu živi oko 2000 Albanaca, od kojih je većina u mladosti naučila srpski i svoj život u Beogradu izgradili na srpskom jeziku. Insajderi albanske zajednice u Beogradu znaju mesta gde se Albanci okupljaju, koje su retka, ali gde se čuje i albanska muzika, kao što je ulica Skadarlija koja se na albanskom zove Skadarska ulica.
Srpski student je fasciniran suštinom albanskog jezika i zato želi da doktorira u Beogradu na ovom jeziku. Kao i Angela, svake godine 4 do 6 srpskih studenata se upiše na Filološki fakultet u Beogradu da uče albanski. Katedra za albanski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu je najstarija katedra na univerzitetu. „Kada nekom ovde u Beogradu i uopšte u Srbiji kažem da učim albanski, to je nešto neobično, ali ništa loše. Ljudi se jako iznenade kada čuju albanski jezik„, kaže Angela Marković.
Sukob Srbije i Kosova dostigao je vrhunac 1999. godine kada je NATO prekinuo politiku ljudskih prava Miloševićevog režima protiv Albanaca na Kosovu intervencijom u sukobu između Srba i kosovskih Albanaca. Kao rezultat toga, Kosovo je proglasilo svoj suverenitet 2008. Srbija to nikada nije priznala. Sukob na Kosovu od tada stalno uključuje međunarodne instance kao što su UN, EU i SAD. Međutim, do pomirenja ili normalizacije odnosa nije došlo uprkos međunarodnom angažmanu.
Dakle, Srbija ne priznaje kosovske diplomate, ali na Kosovu su srpske vlasti stalno prisutne, a kosovske vlasti moraju da obezbede očuvanje srpskog jezika i kulturnih prava. Imajući u vidu činjenice, postoji velika potreba da se međusobno uče jeziki kako bi se osiguralo da mladi ljudi u regionu, koji su budućnost Balkana, bolje razumeju kulturu, istoriju i jezik jedni drugih. Korak ka miru i razumevanju kroz jezik je ključan za izgradnju zajedničke budućnosti.
Ovaj članak je nastao uz pomoć Evropske unije. Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost Vjose Cerkini i ni na koji način se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.
