Mediji u Bosni i Hercegovini, Kosovu, Severnoj Makedoniji i Srbiji rade u uslovima političke polarizacije, ekonomskih pritisaka i slabih institucionalnih garancija za nezavisno novinarstvo, piše u rezultatima analize koju je podržala nemačka organizacija Pro Peace a izradili regionalni medijski eksperti.
Autori upozoravaju da su novinari koji izveštavaju o ratnim zločinima, žrtvama i pomirenju često izloženi zastrašivanju, kampanjama diskreditacije i političkim pritiscima, dok društvene mreže i digitalne platforme dodatno šire dezinformacije i nacionalističke narative.
Za Bosnu i Hercegovinu se navodi da je medijska scena duboko podeljena, pri čemu svaki deo zemlje promoviše sopstvenu interpretaciju ratova devedesetih.
U Republici Srpskoj se, kako se navodi, ratni zločini često negiraju ili opravdavaju, dok novi zakon o „stranim agentima“ u tom entitetu dodatno otežava rad nezavisnih medija i organizacija civilnog društva.
Kada je reč o Kosovu, autori navode da albanski i srpski mediji funkcionišu gotovo paralelno, sa potpuno različitim narativima o ratu i međunacionalnim odnosima.
Posebno se upozorava na uticaj medija bliskih vlastima u Beogradu i kampanje dezinformacija koje dodatno produbljuju podele.
Istovremeno, Kosovo je navedeno kao primer gde postoje određeni pomaci kroz saradnju novinarskih organizacija i programe edukacije o konfliktno senzitivnom izveštavanju, ali se ocenjuje da takve inicijative i dalje nemaju dovoljnu institucionalnu podršku.
Za Severnu Makedoniju se navodi da je problem pre svega institucionalna i društvena ravnodušnost prema suočavanju s prošlošću.
Medijsko izveštavanje o konfliktu iz 2001. godine uglavnom se svodi na godišnjice i političke sukobe, dok dominiraju etnički podeljeni narativi i senzacionalizam.
Autori upozoravaju i na rastuću opasnost od manipulacija sadržajem pomoću veštačke inteligencije i „deepfake“ tehnologija, navodeći da Severna Makedonija postaje jedna od baza za proizvodnju dezinformacionog sadržaja.
Za Srbiju se navodi da dominantni medijski narativi, posebno u provladinim i državnim medijima, glorifikuju osuđene ratne zločince, relativizuju presude međunarodnih sudova i promovišu revizionistička tumačenja ratova devedesetih.
U dokumentu se ocenjuje da novinari koji se bave ratnim zločinima, nestalim osobama i regionalnim pomirenjem u Srbiji često postaju mete kampanja blaćenja, pravosudnih pritisaka i javnih napada, dok nezavisni mediji imaju ograničen pristup široj publici i institucionalnoj podršci.
Autori navode da su studentski i građanski protesti u Srbiji, koji traju od novembra 2024. godine, ipak doveli do „skromnih znakova društvenog napretka“ u odnosu prema suočavanju s prošlošću i javnoj debati o odgovornosti za ratove devedesetih.
Među preporukama dokumenta su dugoročna podrška nezavisnim medijima, uvođenje konfliktno senzitivnog novinarstva u obrazovne programe, osnivanje regionalne mreže novinara za izveštavanje o suočavanju s prošlošću i razvoj regionalnih platformi za proveru činjenica i borbu protiv dezinformacija.
Dokument je nastao na osnovu više od 25 intervjua sa novinarima, urednicima, istraživačima i predstavnicima civilnog društva iz regiona.
