Bogoljub Karić: Srpska truba je zov za pobedi i spas Srbije

Autorski tekst Bogoljuba Karića

Kada danas stanem pred spomenik srpskom trubaču u Guči, vratim se u 1998. godinu. Kao da je bilo juče.

Tada smo mi, braća Karić, podigli ovaj spomenik srpskom trubaču — u čast Solunaca, srpskih vojnika, naših predaka i svih onih generacija koje su svoj život ugradile u slobodu Srbije.

Dvadeset osam godina je prošlo. Spomenik stoji. Truba se i dalje čuje. A poruka koju smo tada želeli da ostavimo nije ostarila ni jedan jedini dan.

Jer Guča za našu porodicu nikada nije bila samo jedan dan i jedan spomenik.

Sreten Karić je bio prisutan na skoro svakom Saboru do svoje prerane smrti, pružao podršku svim takmičarima i zajedno sa pobednicima delio radost prilikom uručivanja statuete „Dragačevski pobednik“.

Nakon toga, narodni poslanik Dragomir Karić je vremenom, u ime Fondacije, na sebe preuzeo tu lepu dužnost da svake godine dodelom najvišeg priznanja usreći najboljeg trubača — pobednika Sabora.

Tako se ono što je počelo kao spomenik nastavilo kao živa veza sa ljudima koji tu trubu drže u rukama.

Jer srpska truba nikada nije bila samo muzički instrument.

Ona je deo našeg pamćenja.

Truba je pratila srpskog vojnika. Pozivala je na okupljanje. Oglašavala je i tugu i pobedu. Sa njom smo ispraćali vojnike i dočekivali ih. Ona je plakala kada je Srbija plakala i slavila kada je Srbija slavila.

Zato sam pred spomenikom u Guči rekao ono što osećam:

„1998. godine — kao da je bilo juče — mi smo srpskom heroju, srpskom trubaču, podigli ovaj spomenik, na ponos Solunaca, srpskih vojnika i srpskog naroda, koji je od Nemanjića do danas prošao kroz hiljade buna i uspevao da opstane, da stoji, da pobedi i da ruši velika svetska carstva.“

To je istorija našeg naroda.

Od Nemanjića, preko vekova borbe za slobodu, do Solunaca i generacija koje su došle posle njih, Srbija je mnogo puta bila pred pitanjem hoće li opstati.

I opstala je.

Menjale su se granice. Dolazile su i prolazile imperije. Dizale su se i padale velike sile. Naš narod je stradao, raseljavao se, vraćao se, ponovo gradio kuću, njivu, crkvu, školu i porodicu.

I ostajao svoj.

Upravo zato ovaj spomenik za mene nije spomenik ratu.

On je spomenik opstanku.

Spomenik čoveku koji je znao da brani svoju zemlju, ali i da se posle svakog stradanja vrati kući i nastavi život.

U srpskoj trubi zato žive dva glasa.

Jedan je glas naših predaka.

Drugi je glas naše dece.

Jedan nas podseća odakle smo došli, a drugi pita šta ćemo ostaviti onima koji dolaze posle nas.

Mi smo 1998. godine ovaj spomenik podigli u čast onih koji su došli pre nas. Danas, skoro tri decenije kasnije, pred njim moramo da mislimo i na one koji dolaze posle nas.

Kakvu Srbiju njima ostavljamo?

To je pitanje koje je za mene veće od svake politike.

Srbiju u kojoj će naša deca ostajati, raditi, stvarati porodice i podizati svoju decu.

Srbiju u kojoj će selo ponovo imati život, domaćin svoju sigurnost, radnik dostojanstvo, poljoprivrednik razlog da ostane na svojoj zemlji, a mladi čovek razlog da svoju budućnost vidi ovde.

Srbiju koja poštuje svet, ali poštuje i sebe.

Jer patriotizam nije samo govoriti koliko voliš Srbiju.

Patriotizam je napraviti nešto što će Srbiji ostati.

Fabriku. Kuću. Školu. Bolnicu. Put. Radno mesto. Spomenik. Porodicu.

Ostaviti iza sebe više nego što si zatekao.

Zato sam ponosan što su braća Karić podigla ovaj spomenik.

Nismo ga podigli sebi.

Podigli smo ga njima.

Soluncima.

Srpskim vojnicima.

Trubačima.

Našim očevima i dedovima.

I svakom budućem detetu koje će jednog dana stati ispred ovog trubača i pitati svog oca ili dedu: „Ko je ovaj čovek?“

A mi moramo da imamo odgovor.

To je čovek koji nas podseća da Srbija nije počela sa nama i da se sa nama ne završava.

Mi smo samo jedna generacija u velikom lancu.

Od predaka smo Srbiju dobili na čuvanje, a potomcima moramo da je predamo jaču, razvijeniju, pravedniju i bolju nego što smo je primili.

Zato sam u Guči ponovio:

„U čast tih naših Solunaca, tih naših velikana, braća Karić su podigla ovaj spomenik srpskom trubaču. Jer srpska truba bila je zov za pobedu i spas Srbije i srpskog naroda.“

I neka se ta truba čuje.

Ne kao poziv u rat.

Nego kao poziv na život.

Na rad.

Na slogu.

Na porodicu.

Na stvaranje.

Na Srbiju koja pamti svoje pretke, ali živi za svoju decu.

Jer najveća pobeda Srbije danas nije da pobedi nekoga drugoga.

Najveća pobeda je da pobedi za svoju budućnost.

Da nam se rađaju deca.

Da nam se mladi vraćaju.

Da nam sela žive.

Da nam fabrike rade.

Da porodice ostanu zajedno.

Da Srbija bude zemlja iz koje se ne odlazi zato što se mora, već zemlja u koju se ljudi vraćaju zato što u njoj vide budućnost.

To je Srbija za koju vredi raditi.

I zato, pred srpskim trubačem u Guči, sa poštovanjem prema svima koji su nam ostavili slobodu, mogu samo da ponovim reči kojima sam završio svoje obraćanje:

„Slava im, milost i večnaja pamjat — herojima srpskog naroda!“