Autorski tekst Bogoljuba Karića
Tada smo mi, braća Karić, podigli ovaj spomenik srpskom trubaču — u čast Solunaca, srpskih vojnika, naših predaka i svih onih generacija koje su svoj život ugradile u slobodu Srbije.
Dvadeset osam godina je prošlo. Spomenik stoji. Truba se i dalje čuje. A poruka koju smo tada želeli da ostavimo nije ostarila ni jedan jedini dan.
Jer Guča za našu porodicu nikada nije bila samo jedan dan i jedan spomenik.
Jer srpska truba nikada nije bila samo muzički instrument.
Ona je deo našeg pamćenja.
Zato sam pred spomenikom u Guči rekao ono što osećam:
„1998. godine — kao da je bilo juče — mi smo srpskom heroju, srpskom trubaču, podigli ovaj spomenik, na ponos Solunaca, srpskih vojnika i srpskog naroda, koji je od Nemanjića do danas prošao kroz hiljade buna i uspevao da opstane, da stoji, da pobedi i da ruši velika svetska carstva.“
To je istorija našeg naroda.
Od Nemanjića, preko vekova borbe za slobodu, do Solunaca i generacija koje su došle posle njih, Srbija je mnogo puta bila pred pitanjem hoće li opstati.
I opstala je.
Menjale su se granice. Dolazile su i prolazile imperije. Dizale su se i padale velike sile. Naš narod je stradao, raseljavao se, vraćao se, ponovo gradio kuću, njivu, crkvu, školu i porodicu.
I ostajao svoj.
Upravo zato ovaj spomenik za mene nije spomenik ratu.
On je spomenik opstanku.
Spomenik čoveku koji je znao da brani svoju zemlju, ali i da se posle svakog stradanja vrati kući i nastavi život.
U srpskoj trubi zato žive dva glasa.
Jedan je glas naših predaka.
Drugi je glas naše dece.
Jedan nas podseća odakle smo došli, a drugi pita šta ćemo ostaviti onima koji dolaze posle nas.
Mi smo 1998. godine ovaj spomenik podigli u čast onih koji su došli pre nas. Danas, skoro tri decenije kasnije, pred njim moramo da mislimo i na one koji dolaze posle nas.
Kakvu Srbiju njima ostavljamo?
To je pitanje koje je za mene veće od svake politike.
Srbiju u kojoj će naša deca ostajati, raditi, stvarati porodice i podizati svoju decu.
Srbiju u kojoj će selo ponovo imati život, domaćin svoju sigurnost, radnik dostojanstvo, poljoprivrednik razlog da ostane na svojoj zemlji, a mladi čovek razlog da svoju budućnost vidi ovde.
Srbiju koja poštuje svet, ali poštuje i sebe.
Jer patriotizam nije samo govoriti koliko voliš Srbiju.
Patriotizam je napraviti nešto što će Srbiji ostati.
Fabriku. Kuću. Školu. Bolnicu. Put. Radno mesto. Spomenik. Porodicu.
Ostaviti iza sebe više nego što si zatekao.
Zato sam ponosan što su braća Karić podigla ovaj spomenik.
Nismo ga podigli sebi.
Podigli smo ga njima.
Soluncima.
Srpskim vojnicima.
Trubačima.
Našim očevima i dedovima.
„Slava im, milost i večnaja pamjat — herojima srpskog naroda!“
