AUTOR: Gane Đorđević
Tekst je prenet u celosti i bez redakcijskih intervencija
Gledano iz daleka, posebno zimi kada bi napadao veliki sneg, fliperana Sulje Ciganina izgledala je idilično. Nalazila se iza autobuske stanice, u dnu male šumice u kojoj su desetine stabala topole bila postavljena gotovo simetrično. Kao da ih je nečija nevidljiva nebeska ruka tu pobola po već unapred iscrtanom planu.
Mala kućica iz čijeg je zarđalog sulundara kuljao crni dim bila je u potpunosti obasjana nekom čudnom žutom svetlošću. Ali ako bi putnik namernik, zavaran bajkovitom slikom, krenuo u susret tom svetlećem čudu, ubrzo bi njegova iščekivanja bila u potpunosti izneverena.
Bio je to zapravo mali kućerak sklepan od lesonita kroz čije se nevešto skrojene sastave izlivala žuta svetlost dve dotrajale sijalice od šezdesetak vati. Odmah na ulazu te „papirnateˮ straćare nalazila se imitacija bubnjare, prerađeno metalno bure u koga je na sredini bio uboden čunak s koga su se ljuštili poslednji tragovi bronze.
Četiri stara flipera su bila uravnotežena s nekoliko crvenih pečenih cigala, poturenih ispod gvozdenih nogara. Tu su bila još i dva stola za bilijar. Jedan rupetaš, postavljen pocepanom isflekanom zelenom čojom i drugi „keglaš”, u čije se dotrajale gumene martinele dobar igrač nikako nije mogao pouzdati. Jer bi bilijarska kugla pri svakom kontaktu s tom dotrajalom oplatom dobijala neke čudne rotacije s kojima su bili upoznati samo najuporniji domaći igrači.
Kocka je varka, a škola majka
Dva Roma, Sulja i njegov brat Ratko, pripadali su prvoj generaciji privatnih preduzetnika u lazarevačkoj opštini. Tek mnogo godina kasnije na videlo je isplivala prava istina u vezi sa dozvolom za rad njihove igraonice. Lokalna partijska ćelija omogućila im je razvoj biznisa pod jednim malim, ali u to vreme, veoma važnim uslovom. Braća su po nalogu partije bila dužna da na vidnom mestu postave jedan vaspitno-obrazovni transparent.
U sredini, između propisno uramljenih fotografija Tita i Lenjina, bila je okačena poruka ispisana na parčetu nevešto pocepane kartonske kutije, na kojoj su bile uočljive fleke od masnog bureka prošarane s nekoliko tragova od kapljica koje napravi eksplozija jogurta prilikom nepažljivog otvaranja trouglastog tetrapaka. Mastiljavom olovkom, slovima različite veličine, bila je ispisana jednostavna, ali veoma poučna poruka: „Kocka je varka, a škola su ti i otac i majka!ˮ
Poker na otvorenom
Posle oslobođenja kockanje je spadalo u jedno od najvećih pošasti novog samoupravnog društva. Ali kao i svako zabranjeno voće za mlade momčiće bio je to najlakši put do prve prave avanture proistekle iz sukoba sa zvaničnim autoritetom tog vrememna – partijom. Počinjalo se tapkanjem sličica ili igranjem klikera na rupu.
Stvar je postajala mnogo ozbiljnija ulaskom u magični svet karajckarice. Bila je to kockarska igra u kojoj bi se igrači trudili da svoj novčić bace što bliže nacrtanoj liniji. Tu je već dolazilo do ozbiljnih incidenata u slučaju da se novčići dva ili više igrača nađu na sličnim udaljenostima od crte. Jer borova grančica u nekim slučajevima i nije bila baš najpouzdaniji merni instrument zbog čega su se igrači ponekad žestoko sukobljavali. Šnjur bi pokupio onaj čija bi se metalna para našla najbliže liniji.
Kartanje je bio sledeći stepenik u životu svakog mladog talentovanog kockara, naturščika, koji je držao do svoje budućnosti. Najpopularnija kockarska kartaška igra, zbog jednostavnih pravila, i brzih partija, bila je svakako poker. Iz nekog nerazjašnjenog razloga, krajem 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog veka, na desetine golobradih mladića okupljao se u voćnjaku OŠ „Vojislav Voka Savić“ da bi tamo okušali sreću i učili kartaške veštine.
̶ Dok nisam spoznao svoj talenat za poker snalazio sam se kako sam znao i umeo. Uglavnom s lopatom u rukama. Krenuo sam s krajckaricom, pokerski zanat ispekao u ispod krošnji petrovače u voćnjaku „Vokine“ škole. Nije se igralo u velike pare, a onog koji bi doneo crvenog konja smatrali smo pravim bogatašem. U životu sam odigrao mnogo partija u veliki novac i u većini sam pobedio. Sreća je što od tog kockarskog bogatstva nisam ostavio ni cvonjka. Ne valja se! Kako došlo tako oʼšlo ̶ prisećajući se davnih kockarskih dana priča Velibor Milanović Akara, penzinisani kockar koji je osnovnu i srednju školu pokera završio u školskom voćnjaku, a studije i doktorat u kafani pokojnog Žike Stakića, najvećeg pokeraškog mahera u ovom kraju.
Antikockarska revolucija
Zvanična vlast nije bila zadovoljna „okupacijomˮ voćnjaka i to ne bio kog, već školskog. U borbu protiv kockara i njihovoh kibicera poslata je elitna jedinica pozornika koju je prodvodio prekaljeni borac i provereni zaštitnik radničkog poretka policajac Miletić. U to vreme on je bio strah i trepet za sve kockare velikog talenta jer je umeo da namiriše dobru partiju.
Pričalo se da su mu oči čudno svetlele u trenucima kad bi plenio nelegalni novac i istrošene špilove karata. Međutim, njegovi rezultati bili su jalovi. Mladi, prefigrani i znatno fizički spremniji pripadnici kockarske družine na terenu su odnosili pobedu za pobedom. Govorkalo se da je Miletić bio pod velikim stresom i da je pretila opasnost da zbog svojih neuspeha zauvek okači plavu uniformu o klin.
E sad, ostaće zauvek tajna da li je partija, u nedostatku boljeg rešenja da ugasi kockarsku komunu i zaštititi svog odanog borca za očuvanje revolucionarnih tekovina, donela odluku da na prostoru voćnjaka započne izgradnju velike sportske hale.
Olimpijska hala
Mada po zvaničnoj verziji mesto za izgradnju hale nije odabrano kako bi se sprečio razvoj mladog kockarskog kadra, ipak čitav ovaj projekat i te kako je imao veze s kockanjem. Ulog i rizik bili su ogromni, a šanse za uspeh minimalne.
Vladeta Rasulić, tadašnji direktor rudnika „Kolubaraˮ, smislio je briljantan plan za izgradnju sportske hale u trenutku kada je srpsko partijsko i privredno rukovodstvo, početkom 80-ih godina prošlog veka, donelo odluku o zabrani vanprivrednih ulaganja.
Rudnik je imao novac, ali nije imao dozvolu za rad, pa se promućurni direktor dosetio genijalnog rešenja. Pošto je rudnik imao obavezu da finansira rekonstrukcije školskih ustanova na prostoru na kome se otkopavao ugalj, doneta je odluka da se umesto izgradnje nove hale, finansira proširenje postojeće školske fiskulturne sale.
̶ Projekat je nosio ime „Rekonstrukcija, sanacija i dogradnja OŠ „Vojislav Voka Savić” zgrade koja je imala hiljadu kvadrata. Štos je bio što se dogradnja rasprostirala na 12.000 kvadratnih metara u voćnjaku pored škole. Nikada nisam saznao kako mu je to pošlo za rukom. Znam samo da isporuka materijala nikada nije kasnila i da svi oni koji su učestvovali u gradnji bili isplaćeni po dogovoru i na vreme ̶ kaže bivši profesor Arhitektonskog fakulteta Mihajlo Samardžić koji se nalazio na čelu tima koji je projektovao sportsku halu u Lazarevcu.
Izgradnja hale završena je u jesen 1986. godine, u rekordnom vremenskom roku, za svega godinu i po dana. Bio je to velelepan objekat koji je tada, ali što je najzanimljivije i danas, 40 godina kasnije, korak ispred svog vremena – po izgledu, ali i po funkcionalnosti. U sklopu hale izgrađen je bazen i još jedna manja sala, ona odistinski školska, koju još uvek koriste vokinci.
̶ Rasulić je od nas zahtevao da napravimo objekat sa kojim će se ponositi generacije Lazarevčana. Istovremeno se nadao da će Beograd dobiti organizaciju olimpijskih igara. San mu je bio da se jedna grupa košarkaških kvalifikacija odigra baš u toj hali ̶ priseća se Samardžić.
Prohujalo s vihorom
Prvu utakmicu odigrale su odbojkašice „Kolubareˮ, ali je hala zvanično otvorena nekoliko nedelja kasnije kada su se pred tri hiljade gledalaca sastali košarkaši „Partizana“ i „Kolubare“. Pobedili su domaćini s 20 razlike, mada u ekipi gostiju nisu igrale njihove najveće vedete Divac, Aleksandar Đorđević i Grbović. Ta ista ekipa je sledeće sezone bila učesnik prvog fajnal fora u istoriji Evrolige.
Svi su bili veseli sem glavne zvezde večeri Vladete Rasulića. Kao veliki grobar on je posle utakmice postrojio upravu kluba tražeći objašnjenje zbog čega je jedan igrač „Kolubare“ poslednjih deset minuta utakmice igrao sa šest ličnih grešaka.
Nije poznato da li je udruženje kockara poslalo svoju delegaciju na otvaranje hale. Sigurno bi sa setom gledali sveže ocrtane linije igrališta maštajući o prohujalim danima slave kada su, igrajući krajckarice, baš tu negde oko centra, samo njima znanim felšom metalnom kovanicom pogađali liniju dobitka.
Čak ni legendarni Akara nije hteo da otkrije da li se nalazio među onih tri hiljade navijača koji su bodrili košarkaše „Kolubare”. Uz zagonetni osmeh penzionisani kockar samo je odmahnuo glavom.
