Radnička prava širom sveta uveliko nazaduju, pri čemu je stanje u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama najgore od 2014. godine, pokazuje ovogodišnji Globalni indeks prava Međunarodne konfederacije sindikata, preneo je danas portal sindikata Nezavisnost.
Kako je navedeno, tek objavljenim izveštajem Globalni indeks prava 2026. (TUC Global Rights Index) Međunarodna konfederacija sindikata (MKS) poručuje da se kriza radničkih prava sa globalnih margina preusmerava ka samom srcu razvijenih demokratija, a tome doprinosi uspon krajnje desnice, pre svega u Evropi, koja manifestuje otvoreno neprijateljstvo prema sindikatima.
Ovogodišnji izveštaj svetske sindikalne centrale pod sloganom „Borba za demokratiju” pokazuje da nasilje nad svetom rada globalno nastavlja da raste.
U gotovo tri četvrtine zemalja sveta zaposlenima se na razne načine uskraćuje pristup pravdi, dok se u svakoj drugoj radnici hapse ili pritvaraju.
U odnosu na 2025. godinu, Indeks MKS beleži rast napada na slobodu govora i okupljanja, kršenje građanskih sloboda, sve češće progone i hapšenja sindikalnih lidera, a u nekim zemljama i njihova ubistva (Angola, Kolumbija, Indonezija, Meksiko).
Prema kriterijumima Globalnog indeksa, na ovogodišnjoj listi 10 najgorih zemalja za radnike su Argentina, Belorusija, Ekvador, Egipat, Esvatini, Mjanmar, Nigerija, Panama, Tunis i Turska.
Sjedinjene Američke Države su zbog velikih pritisaka na kolektivno pregovaranje i gušenje sindikalnog organizovanja po prvi put stavljene na listu zemalja sa ocenom 4 (sistematsko kršenje prava).
Lošije nego ranije ocenjene su i neke države Evrope, pre svih Francuska koja je zabeležila istorijski najgori rezultat tako što joj je ocena pogoršana sa 2 (ponavljanje kršenja prava) na 3 (redovno kršenje prava) zbog represije nad sindikalcima i ograničavanja prava na proteste.
Samo tri zemlje u svetu poboljšale su svoj rejting. Pre svih to je Urugvaj koji je napredovao do najbolje ocene 1, dok su Velika Britanija i Bocvana popravile ocene sa 4 na 3.
U zvaničnom izveštaju MKS-a identifikovani su negativni rekordi – u 72 odsto zemalja radnicima se uskraćuje ili striktno ograničava pristup pravdi, u svakoj drugoj zemlji hapse se ili pritvaraju radnici zbog ostvarivanja njihovih sindikalnih prava (najviše u DR Kongu, Iraku, Indoneziji, Albaniji…).
Takože, globalno posmatrano, za šest procenata je poraslo fizičko nasilje nad radnicima u odnosu na prethodnu godinu, pri čemu je taj rast zabeležen u gotovo svakoj trećoj državi (npr, Indija, Palestina, Ukrajina, Južna Afrika…), zatim poslodavci sve agresivnije koriste digitalni nadzor za praćenje, disciplinovanje i ućutkivanje radnika i sindikata, a taktiku suzbijanja sindikata i uplitanja u njihov rad eksplicitno koriste mnoge države (SAD, Estonija, Srbija, Španija, Holandija, Poljska…).
„Ovo je rezultat koordinisanog napada na demokratiju – puča milijardera koji podržavaju politički lideri – koji oduzima radna i druga prava, ućutkuje radnike i manipuliše ekonomijama u korist moćnih. Ali radnici i njihovi sindikati uzvraćaju udarac. Borba za prava radnika je borba za samu demokratiju – za naša prava, našu bezbednost i naše izvore prihoda. Bez jakih sindikata, ne može biti prave demokratije“, poručio je generalni sekretar Međunarodne konfederacije sindikata Luk Triangl.
Globalni indeks prava za 2026. godinu rangirao je ukupno 151 zemlju sveta na osnovu 97 indikatora, izvedenih iz konvencija Međunarodne organizacije rada.
Najbolja ocena 1 označava zemlju u kojoj se sporadično krše prava, ocena 2 pripala je državama u kojima se kršenje prava ponavlja, dok je ocena 3 dodeljena zemljama u kojima se prava redovno krše.
Četvorkom su ocenjene države koje sistematski krše radna prava svojih građana (Srbija tradicionalno pripada toj grupi), dok je petica „rezervisana“ za zemlje u kojima prava uopšte nisu zagarantovana.
Najgora ocena 5+ pripala je državama u kojima su ratni sukobi i slični konflikti potpuno urušili pravne sisteme, naveo portal Nezavisnost.
Radnička prava su opasno ugrožena već decenijama na ex Yu prostorima, ali i širom sveta, od zemlje do zemlje, rastu desničarske ideje koje se graniče sa fašizmom. A počelo je tako pompezno – jer tokom proteklih decenija, u ekonomski razvoj su širom sveta uložene ogromne sume novca. Ako je istina da takva strategija vodi ka ostvarenju mira u svetu, zašto onda još uvek ima toliko ratova? Da li bi viši životni standard i više novca u radničkim džepovima i državnim kasama sami po sebi stali na put verskom ekstremizmu, nacionalizmu i političkim podelama?
Nijedna ekonomska reforma ne može iskoreniti pohlepu iz ljudskog srca. Ratovi neće prestati samo zbog toga što ljudi sklapaju trgovinske sporazume ili sprovode ekonomske reforme, čak ponekad i na dobrobit obespravljenih radnika. Biblija otkriva da će pravi mir nastupiti tek onda kada se svi ljudi budu držali Božjih merila. Oni će promeniti duboko ukorenjene stavove i neće se više učiti mržnji, nasilju i ratu. I sama pomisao na korupciju, nacionalističke ispade, netoleranciju i mržnju prema drugima, kao i svako nasilje i rat biće im odbojna. Neće se sukobljavati jedni s drugima nego će učiti kako da žive u miru (Rimljanima 12:18). To će omogućiti najbolja moguća vladavina Božje Kraljevstvo, za čiji je dolazak Isus učio učenike da se mole u uzornoj molitvi Očenaš ( Matej 6:9,10).
Ona će zameniti sve ljudske vladavine i nikad više ljudi neće vladati ni Zemljom ni drugim ljudima (Danilo 2:44).