Šta vidiš kada ne vidiš? Rada Mladenović svedoči o životu u tami (Lazarevac)

Osnovna škola

Rada je osnovnu školu pohađala u Krupnju, pratila je redovnu nastavu i odatle nosi najlepše uspomene iz detinjstva. Govori kako u tom periodu nije bilo predrasuda zbog njene dijagnoze, kako je bila prihvaćena kao sva ostala deca tog uzrasta i da je sve to zahvaljujući njenoj tadašnjoj učiteljici Radi Đukanović. Peti razred je nastavila u Lazarevcu u osnovnoj školi „Dule Karaklajić“. Osnovno školovanje obeležile su literarne sekcije, čitanje knjiga na reproduktoru, što je u njoj probudilo ljubav prema poeziji, pisanju pesama i lečenja sebe kroz slova, reči, stihove i strofe.

Srednja škola

I ako u planu da upiše srednju muzičku školu u Šapcu, Radu put na upisu srednjoškolskog obrazovanja zadržava u Lazarevcu, kada upisuje Gimnaziju, društveno jezički smer. Iz gimnazijalskih dana nosi lepe uspomene, nešto hladnije odnose sa vršnjacima zbog njenog nedostatka, ali i lepe dane druženja sa pojedincima koji su je prihvatali baš takvu kakva jeste. Učila je u školskim danima tako što je prvo snimala predavanja na reproduktor i kasnije diktafon, što joj je olašalo prelazak lekacijai i lakše snalaženje sa obradom gradiva.

Fakulteti

I ako društvo to nije očekivalo od nje, Rada je završila dva fakulteta, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, u roku, i master diplomske studije na Fakultetu političkih nauka, smer socijalna politika. Tokom fakultetskog obrazovanja Mladenovićeva ističe da joj je najviše pomoglo što je skripte dobijala u elektronskoj formi, dok je diktafon bio neizostavan predmet pomoći tokom snimanja predavanja profesora i veliko olakšanje u kasnijem učenju. Školovanje je završila magistrom „Uloga medijacije u inkluziji osoba sa invaliditetom“. Tada nakon pauze u pisanju poezije, Rada je nastavila da porodične, životne, nedaće koje su je pratile tokom sazrevanja kao ličnosti prenese na papir i stvori pesme koje će kasnije preneti u prvu knjigu.

Problem na radnom mestu sa kojim živi 13 godina

Životni put joj je do početka radnog odnosa protekao kao i svim ostalim mladim ljudima u Srbiji koji su se školovali, družili i rasli. Problem se javlja kada pokušava da ostvari radni odnos. Posao dobija u Odeljenju za obrazovanje, kulturu i socijalna pitanja, kao admistrativni radnik u zgradi uprave GO Lazarevac 2012. godine. Trenutak kada se pojavljuje njena bol, kako kaže, sa kojom živi i sada, je momenat kada joj nadležni upućuju reči da je posao dobila samo iz sažaljenja. „Uputili su mi te reči koje me i danas bole, kao da nisam kao svi drugi ljudi koji obavljaju svoje radne zadatke, koristim pomagala, ali nisam nesposobna za rad. Ljudi, završila sam dva fakulteta pa zar se obrazovanje ne ceni?“ – pitala je Mladenovićeva. Ono što se od početka njenog radnog angažovanja sve do danas nije razjasnilo je zašto nikada nije dobila ugovor o stalnom radnom odnosu. „Od početka rada u opštini sam na PP ugovoru koji se produžava na mesečnom nivou, što mi zaista predstavlja problem, ja ne znam, iz meseca u mesec, da li ću imati posao i finansijska sredstva za život, i ako se trudim da svoje dužnosti obavljam savesno i shodno radnim obavezama koje taj poziv nosi.“ Ona je dobijala obećanja, njenim roditeljima su upućene iste reči, da će dobiti posao za stalno. Do danas se ništa nije promenilo, pa je zato iskoristila priliku u intervjuu za „Pravo u centar“ da postavi pitanje poslodavcima: „Kada ću i da li ću ikada dobiti posao za stalno? Zašto sam mrtvo slovo na papiru?“ Ona je objasnila da su sve osobe sa nedostatkom u našoj zemlji u sličnom položaju po pitanju zapošljenja. Ističe da zna samo jedan slučaj, u Mladenovcu, gde je slepa osoba dobila ugovor za stalno i već uspešno radi pet godina.

Lazarevčani u odnosu sa osobama sa invaliditetom

Na pitanje kakav odnos imaju sugrađani i kolege prema njoj, da li postoji diskriminacija zbog invalidnosti, Rada ponosno govori da u Lazarevcu žive divni ljudi koji joj svakodnevno pomažu kada je to potrebno na ulici, u prodavnici, javnim ustanovama i beskrajno je zahvalna na ljubaznosti i strpljenju. Među kolektivom ističe osećajne i empatične kolege, ali i one koji svoje frustracije ispoljavaju na njoj. „Uvek ima ljudi koji svoje frustracije i probleme iskaljuju na meni, ali sam godinama naučila da ne obraćam pažnju na to, jednostavno im ne dozvoljavam da mi upropaste dan. Više je osoba koje imaju osećaja i ljudskosti.“

Dodala je da se ljudi širom zemlje moraju osvestiti. „Nema potrebe za diskriminacijom, ljudi smo onoliki koliko i svi oni koji vide. Koristimo pomagala kako bi bolje razumeli svet oko nas i koja nam olakšavaju životne zadatke. Vredimo svi podjednako, ne gurajte nas u stranu.“ Kada bi imala neki uticaj u zemlji, dodaje, poboljšala bi društveni položaj osoba sa invaliditetom u društvu Republike Srbije.

Mane inkluzivnog obrazovanja kroz Radino školovanje

Otkrila je da postoji dosta mana u inkluzivnom obrazovanju, kako kaže taj vid učenja ne osposobljava osobe sa invaliditetom, već je sve stvar snalaženja ljudi kroz školovanje. „Ja sam na privatnim časovima učila brajevo pismo, dok je čitanje teže naučiti jer je to veština, ali se da naučiti uz upornost.“ Danas uz pomoć računara i telefona Rada uspešno piše pesme, prenosi u stihove sve životne radosti. „Radujem se životu, lepim knjigama, druženju, prirodi, cveću, mirisima, to posebno volim, sve ovo je moja inspiracija. Nada je ono što me drži u optimizmu, nada, da će jednom biti bolje.“ Baš ta želja za životom i pozitivom izrodila je zbirku pesama sa njenom prijateljicom „Snovi u cipelama“. U pripremi je nova zbirka koju će u narednom periodu izdati samostalno.

Savez i organizacije slepih i slabovidih – Pomoć države

Rada Mladenović je član Saveza slepih i slabovidih Beograda i Gradske organizacije slepih Beograda. Zato bi kako ona poručuje volela da se ta inicijativa ostvari i u Lazarevcu, jer je osobama sa invaliditetom potrebna podrška, kako kaže svakodnevni život je mnogo lakši uz psihološku podršku i eventualnu pomoć lokalne samouprave. Kako potvrđuje u razgovoru država ima sluha za osobe sa invaliditetom „Dobila sam od države diktafon, brajev papir, beli štap bez kojeg je kretanje nemoguće i nebezbedno, imala sam više stipendija tokom školovanja i olakašanja prilikom plaćanja istih.“

Pravni akt o zapošljenju i radu osoba sa invaliditetom

Prema istraživanju u Republici Srbiji ne postoji poseban pravni akt o stalnom zaposlenju slepih lica. Međutim, prava slepih lica u oblasti zapošljavanja zaštićena su opštim propisima, kao što su Zakon o radu i Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Ovi zakoni garantuju slepim licima jednaka prava kao i ostalim građanima u pogledu zapošljavanja, uzimajući u obzir njihove specifične potrebe i mogućnosti.

Rada je samo jedna od 12 000 slepih lica u zemlji.U očiglednoj su manjini u odnosu na potpuno sposobnu većinu. Postavlja se pitanje, kada ćemo imati empatije za slabije i osetljivije društvene grupe? Odgovor je, kada budemo imali sluha, dovoljno znanja i širenja svesti o životu osoba sa invaliditetom u društvu.Kada oni postanu potpuno vidljivi, za njih neće postojati diskriminacija.