Sećanje na jednog starog zanatliju: Stanislav – Cane Nedeljković, sodadžija iz Lazarevca

U Lazarevcu, gde su se ljudi nekada poznavali po zanatu, a ne po imenu, jedno ime bilo je sinonim za osveženje, rad, poštenje i svakodnevicu mnogih generacija. Stanislav – Cane Nedeljković, sodadžija, kako su ga svi znali, bio je više od običnog proizvođača soda-vode i oranžade. Bio je simbol jednog vremena, jedan od onih ljudi koji su gradili duh grada – tiho, vredno, svakodnevno.

Ne postoji niko među starijim Lazarevčanima ko makar jednom nije popio njegovu sodu – bilo da je to bilo u glavnoj ulici, na stadionu, pored bazena, ili na nekom od mnogih vašara koji su se godinama održavali u okolini. Ime i lik Stanislava – Caneta Nedeljkovića zaslužuju da budu zlatnim slovima upisani među znamenite ličnosti ovog grada.

Njegova sodadžijska radnja nalazila se u glavnoj ulici, u kući u kojoj i danas živi njegova ćerka Snežana Nedeljković, koja je u Fejsbuk grupi „Slike starog Lazarevca“ podelila dirljivu, ličnu priču o svom ocu. Njena sećanja, preplavljena emocijama i poštovanjem, vraćaju nas u vreme kada su soda i špricer bili deo običnog dana, a ljudi poput Caneta – neizostavni deo svakog kutka Lazarevca.

Piše: Snežana Nedeljković

Moj otac, Stanislav – Cane Nedeljković, jedan je od onih tihih, vrednih i poštenih ljudi koji su svojim radom i prisustvom obeležili jedno vreme i jedan grad. Rođen je 6. novembra 1922. godine u selu Modra Stena, na obroncima planine Crtavo, u opštini Babušnica. Preminuo je 11. decembra 1991. godine u bolnici „Dr Dragiša Mišović“ u Beogradu, u tadašnjoj železničkoj bolnici. I danas verujem da je njegova smrt bila posledica greške lekara.

Završio je četiri razreda osnovne škole u seoskoj školi, što je u to vreme bio uobičajen obrazovni domet dece sa sela. Kao mladić, bio je borac u Drugom svetskom ratu, partizan XIII proleterske brigade. U ratu se sreo i sa Josipom Brozom Titom, ali o tom susretu nikada nije želeo da govori. Možda je i u toj tišini bio odgovor na mnogo toga što nije mogao da izgovori. Ono što jeste delio sa mnom, bile su narodne i partizanske pesme, koje je sa radošću recitovao sve do poslednjih dana. Te noći, na bolničkom krevetu, kao da je znao da mu je poslednja – pričao mi je „Kraljevića Marka“. Bila sam uz njega u tim poslednjim trenucima. I ostala zauvek njegovo mezimče.

Kao dete siromašne Srbije, išao je u pečalbu po raznim krajevima tadašnje Jugoslavije. U tim putevima sudbina ga je spojila sa mojom majkom, sa kojom je osnovao porodicu i imao troje dece – dva sina i mene.

Ne znam kada tačno započinje njegova sodadžijska priča, ali znam da je gotovo tri decenije sa suprugom proizvodio i prodavao soda-vodu, sifon-sodu, oranžadu i sokove pod nazivima koje su tada svi znali – kokta, kabeza… Radili su danonoćno, bez odmora. Soda-voda se isporučivala kafanama u Lazarevcu i okolnim selima, a mnogi su je naručivali za svadbe i druge proslave. Jer, kako su govorili: „nema špricera bez dobrog sifona – provereno!“

Stanovali su prvo u Rudovcima, zatim kratko u Venčanima, a potom kod Milojice Markovića – Živka, preko puta stare železničke stanice u Lazarevcu. Početkom šezdesetih kupuju deo kuće u ulici XIII proleterske, danas Karađorđevoj. Tada su, kako je otac govorio, „bili svoji na svome“. Sedamdesetih godina kupuju plac i grade porodičnu kuću u Stubici, gde su proveli ostatak života.

Sećam se još jednog sodadžije iz detinjstva – Tikomira Stankovića, čika Tike, oca Zorana i Branimira. I oni su radili u Lazarevcu, a mnogi i danas pamte Zorana kao „Zokija Sodu“, poznatog fotografa i novinara lista „Kolubara“. Njihova porodična priča, nažalost, završila se tragično.

Moj otac je ostao upamćen kao dobar, pošten i vredan čovek, poštovan među sugrađanima. Bio je stub porodice, moja sigurnost i oslonac. Njegov odlazak, svega dva meseca nakon mog 23. rođendana, ostavio je neizbrisivu prazninu.

Iako mi je teško da pišem o njemu u prošlom vremenu, želim da sećanje na njega ostane živo. Ako neko od starijih sugrađana iz Lazarevca može da mi pomogne informacijama o periodu pre 1972/73. godine, bila bih zahvalna. Rođena sam 1968. godine, i deo te priče je za mene ostao nepoznat.Moj tata – Stanislav Cane Nedeljković – bio je više od sodadžije. Bio je čestit čovek i tihi heroj jednog vremena.