„Moralni kameleonizam: Između pragmatizma i odgovornosti
Društvo koje teži pravdi i istinskim vrednostima ne može ostati nemi posmatrač kada se isti oni koji su deceniju i više učestvovali u oblikovanju autokratskog i korumpiranog režima sada iznenada predstavljaju kao moralni autoriteti.
Ovaj fenomen, koji možemo nazvati moralnim kameleonizmom, postavlja suštinsko pitanje: da li se odgovornost za učešće u sistemu može izbrisati pukim „preumljenjem” ili je ona trajna moralna i pravna obaveza?
Trinaest godina saučesništva u vlasti koja je sistematski uništavala institucije, gušila demokratiju, kriminalizovala društvo i pretvarala državu u privatnu prćiju jedne stranke nije nešto što se može lako zaboraviti.
Oni koji su bili aktivni učesnici tog mehanizma, koji su donosili odluke, podržavali zloupotrebe, ćutali pred nepravdom i služili sistemu ličnih privilegija, sada pokušavaju da se predstave kao njegove žrtve ili pokajnici.
Njihova strategija je očigledna: „Da, bili smo deo sistema, ali smo istovremeno radili nešto dobro za građane.”
Ova argumentacija nije ništa drugo do pokušaj relativizacije sopstvene krivice.
Ona je cinična i uvredljiva za građane koji su trpeli posledice vlasti u kojoj su ovi ljudi učestvovali.
Nema političkog alibija koji može da opravda činjenicu da su svojim učešćem u režimu aktivirali mehanizme korupcije, represije i pljačke. Ne može se biti i unutar sistema koji uništava državu i istovremeno se predstavljati kao njegov kritičar.
Posebno je opasno kada se kao opravdanje za političke grehe navodi profesionalni rad. Činjenica da je neko lekar, da je lečio ljude i eventualno pomogao nekim građanima, ne može u trenutku političkog obračuna da bude dovoljna za amnestiju.
To što je neko u svojoj struci radio ono što mu je bila dužnost, bilo kao lekar, profesor, pravnik ili privrednik, ne poništava činjenicu da je istovremeno učestvovao u političkim odlukama koje su uništavale sistem.
Ne može se na jednoj strani graditi lična reputacija na osnovu humanosti, a na drugoj aktivno doprinositi urušavanju nacionalnih interesa, guranju zemlje u korupciju, kriminal i pljačku.
Ti ljudi su godinama direktno ili indirektno učestvovali u donošenju političkih odluka koje su unazadile društvo, od urušavanja institucija i političke korupcije, do finansijske eksploatacije građana.
Bili su točkovi u mehanizmu vlasti koja je izvukla milijarde iz državnih fondova, rasprodala nacionalne resurse, pretvorila medije u propagandne servise i uništila demokratske vrednosti.
Oni sada žele da se izvuku sa jednostavnom promenom retorike, kao da su „iznenada” shvatili razmere zla u čijem su stvaranju učestvovali. Ali, pravda ne sme biti pitanje ličnog trenutka „prosvetljenja”. Odgovornost za rušenje države, korupciju i političku manipulaciju ne može se poništiti pukim distanciranjem od vlasti onda kada to postane politički korisno.
Građani koji su godinama trpeli represiju, koji su bili izloženi progonu, ucenama, krađi izborne volje, moraju da zahtevaju ne samo moralnu, već i sudsku odgovornost.
Onima koji su gradili autokratiju ne može se dozvoliti da se nekažnjeno transformišu u „borce protiv režima”. Pravo na iskupljenje možda postoji, ali ga ne može obezbediti kolektivna amnezija, već isključivo pravna odgovornost i politička lustracija.
Društvo koje želi pravdu ne sme dozvoliti da se počiniocima ponovo omogući učešće u političkom životu.
Ovo nije samo moralno pitanje, već osnova za građenje sistema u kome će svaki političar znati da zloupotreba moći nosi posledice.
Srbija ne sme biti zemlja u kojoj se politički kriminalci samo presvlače u nova odela i nastavljaju da parazitiraju na državi.
Umesto nove obmane, potrebna je kazna, politička, pravna i istorijska.“
Predsednik OO Dveri Lazarevac , Perica Jovanović – Peca
