Članovi porodica, i kolege i prijatelji radnika Radio-televizije Srbije (RTS) ubijenih pre 27 godina u NATO bombardovanju u Beogradu danas su položili vence i zapalili sveće ispred spomenika „Zašto?“ u Tašmajdanskom parku, nedaleko od zgrade RTS.
Minutom ćutanja odali su ispred spomenika poštu ubijenima, u 2.06, sati, 23. aprila 1999.
Za taj zločin niko iz međunarodne zajednice nije odgovarao niti je procesuiran pred međunarodnim sudovima dok je u Srbijii, na deset godina zatvora bio osuđen jedino tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović jer nije, po naređenju Savezne vlade, izmestio ljude i opremu.
Poginuli su: šminkerka Jelica Munitlak (27), video-mikserka Кsenija Banković (27), tehničar u razmeni Darko Stoimenovski (25), tehničar u masteru Nebojša Stojanović (26), radnik obezbeđenja Dragorad Dragojević (27), električar Dragan Tasić (29), kamerman Aleksandar Deletić (30), tehničar Slaviša Stevanović (32) i dizajner program Siniša Medić (32).
inuli su i tehničar Ivan Stukalo (33), radnik obezbeđenja Dejan Marković (39), radnik obezbeđenja Milan Joksimović (47), tehničar u masteru Branislav Jovanović (50), precizni mehaničar Milovan Janković (59), režiser programa Tomislav Mitrović (61) i monter Slobodan Jontić (54).
U ime porodica, Miroslav Medić, brat ubijenog Siniše Medića je danas kazao da je smrt 16 ljudi na njihovom radnom mestu strašan zločin NATO, te da je prvi put u istoriji ratovanja raketirana, bez upozorenja, jedna medijsa kuća.
Kazao je i da zaposleni nikoga nisu ugrožavali, te da nikome nisu pretili, niti su nosili oružje, već da su, kako je naveo, „samo obavljali svoje poslove marljivo, odgovorno i profesionalno“.
Rekao je i da su u Alijansi znali da je u zgradi RTS-a tih noći uvek bilo između 150 i 160 ljudi koji su radili svoj svakodnevni posao.
Dodao je i da su to bombardovanje pravdali time što su govorili da RTS emituje lažne vesti i širi propagandu Miloševićevog režima i da ima komandnu ulogu u vojnim operacijama, te ukazao da u zgradi RTS-a nije bilo nijedno vojno lice kao i oprema koja bi se koristila za slanje komandi.
Prema njegovim rečima, istina kojuje tada širio RTS ih je bolela, te su zato želeli da ga ućutkaju i da se u svetu čuje samo njihova verzija događaja na terenu tokom bombarodanja Jugoslavije i Srbije.
Rekao je i da su bombardovanjem zgrade RTS-a prekinuli program samo na nekoliko sati i da, zato, njegovo razaranje i ubistvo nedužnih civila „nije imalo nikakvog smisla, efekta, a ni opravdanja“
Porodice se pitaju i danas – zašto, rekao je je Medić, te dodao da je to što je NATO uradio i dalje zločin bez kazne.
„Mi, porodice poginulih najmilije ne možemo da vratimo, ali u njihovo ime moramo da pitamo zašto ovaj zločin niko nije priznao? Zašto za njega niko nije odgovarao? Mi ne tražimo osvetu (…) tražimo istinu“, rekao je Medić.
Prema njegovim rečima porodice boli i to što nemaju odgovore na to zašto niko nije zaštitio ljude u RTS-u i zašto nisu bilii izmešteni u vreme vanrednog stanja, te zašto niko od onih koji su bili nadležni nije reagova na to što tadašnji diirektor RTS-a nije izmesti ljude i opremu.
„Da li to znači da su nekome bile potrebne žrtve, da li to znači da je nekome trebao medijski poen u ratu, da li to znači da su žrtvovani“ su, po njegovoj oceni, takođe pitanje na koje nema odgovora.
Medić je u ime porodica zamolio vlast i da se zgrada RTS-a , koja je srušena u NATO bombardavanja bude prevorena u Memorijalni centar posvećem svim žrtvama NATO) bombardovanja.
