„Koliko još žena mora da bude slomljeno, ućutkano, izbrisano iz postojanja – samo zato što nije htela da bude poslušna? Zato što nije htela da kleči pred muškarcem koji svoje slabosti naziva ljubavlju? Koliko još generacija mora da nosi žig porodične sramote – ne zato što su volele, već zato što nisu pristale da se odreknu sebe?
To nije ljubav. To je strah prerušен u kontrolu. To je praznina prerušena u moć. To je bolest koja ne traži izlečenje, nego poslušnog saučesnika.
Muškarac koji vređa, ucenjuje, preti, pa i ubija – ne voli. On želi osećaj koji ima pored žene koju može da kontroliše. Ne osećaj bliskosti, već osećaj moći. Ne povezanost, već posedovanje.
A onda, kao društvo, spuštamo pogled i tražimo opravdanja. Govorimo deci: “Deda ti je ubio babu jer je bila teška.” “Otac ti je ubio majku jer ga je provocirala.” Ne! Prestajemo ovde. Sada.
Niko, ali niko, nije zaslužio da bude zaklan – kao žena u Kragujevcu. Niko ne zaslužuje da umre jer nije želeo da se preda. Jer je rekao “ne”. Jer je želeo da živi slobodno, autentično, bez straha.
Moramo učiti i muškarce i žene – da ljubav nikada ne boli, ne preti, ne uništava. Da je psihičko zdravlje nevidljivo, ali presudno. Da niko ne mora da ostane u vezi iz straha. I da niko nema pravo da drugom oduzme život – ni fizički, ni duhovno.
Terapija ne traži krivce, već odgovorne. Ne traži osvetu, već istinu. Ne traži poniznost, već dostojanstvo.
Ako te boli – to nije ljubav. Ako te gasi – to nije odnos. Ako te tera da ćutiš, kriješ, nestaješ – to nije život.
I ako si prepoznala sebe – znaj: nisi sama. Postoji put, postoji pomoć, postoji izlaz. I ti imaš pravo da ga potražiš.
Promena počinje iznutra. A onda se širi – sve dok ne obriše šamar s lica, tišinu iz grla i strah iz krvotoka.
Izmeni nešto ako treba …“
