Tekst je napisala Gordana Sinđelić, pravnica u penziji iz Lazarevca.
Ovih dana se ponovo priča o nasilju nad ženama i borbi protiv tog nasilja, i to kroz najavu kampanje pod zlokobnim imenom: “Dok nas smrt ne rastavi”. Jasno je svima da se sa tim nasiljem kao društvo nismo izborili, nismo se ni pomerili, ali smo se zato našli okruženi drugim svakovrsnim nasiljem.
Svuda oko nas je nasilje: fizičko (insitucionalno i vaninstitucionalno), psihičko (institucionalno i to od strane nosilaca najviših državnih funkcija), nasilje nad novinarima, nasilje sa TV ekrana, nasilje sa društvenih mreža, nasilje nad zaposlenima (otkazi, ucene i ostalo uznemiravanje), nasilje nad kulturom, naukom i umetnosti, nasilje nad arhitekturom i urbanizmom, nasilje nad prirodom, vršnjačko nasilje, nasilje u saobraćaju, pravno nasilje, hakerski napadi…
Nabrajanju nikad kraja.
Ali ne smatram da u ovom ludilu u kome smo se našli treba zanemariti borbu protiv partnerskog i drugog nasilja nad ženama. Radi se o usamljenim i bespomoćnim osobama kojima je u ovako vanrednoj situaciji, kakva je u trenutno Srbiji još teže da se izbore sa svojim problemima.
U najavi kampanje pominje se, kao osnovni pravac, preventivno delovanje, tj. planiraju se određene aktivnosti već među decom u osnovnim školama. Po mom mišljenju, ako se želi delovati preventivno, treba početi pre osnovne škole, još u primarnoj porodici.
Moji roditelji su imali samo ćerke, kuća je uvek bila puna devojaka i uvek je neka od njih bila ucveljena zbog momka. Moja majka je tada imala način da je smiri: “Nije problem kad momak ostavi devojku, problem je kad momak neće da je ostavi.” Ta rečenica se meni urezala u svest za sva vremena.
Ne znam kako je moguće da je jedna starovremska žena, kakva je bila moja majka, rođena pre više od 100 godina, domaćica sa završena četiri razreda osnovne škole, imala svest o tome da svoje ćerke treba da uputi kakvih sve ljudi ima na svetu i kojih muškaraca treba da se čuvaju.
Nije nas upućivala kako da se udamo, već da treba da se školujemo i obrazujemo. Da li sam ja samo imala sreću sa takvom majkom, kao i sa najboljim mogućim ocem, ili je u to vreme nešto bilo drugačije?
Znam da je i tada bilo porodičnog i partnerskog nasilja i sigurno se o tome manje pričalo i pisalo nego sad. Ali valjda ima nečega i u tome što su tada porodice bile jače, a kroz porodicu sva životna iskustva su se prenosila na mlade generacije. Roditelji su svoju decu kompletno osposobljavali za život i njihovo buduće roditeljstvo.
Danas su porodice drugačije, mnoge nisu kompletne, deca su svakodnevno u jaslicama i vrtićima od najranijeg uzrasta, a roditelji su objektivno bez snage da u kratkom preostalom vremenu izvrše sve svoje obaveze. Zato je uloga države postala značajna za pravilno vaspitanje dece i njihovo upućivanje u sve životne aspekte. Zato i ova naša kampanja treba da krene bar od vrtića.
Ali mogućnosti jedne kampanje su višestruko ograničene, a mi državu nemamo.
Zato mislim da je za nas trenutno najbitnije da vratimo svoju državu i da je uredimo po svim modernim i progresivnim principima. Tada ne bi bilo teško izaći na kraj kako sa nasiljem nad ženama, tako i sa svim drugim nabrojanim nasiljima.
Princip je isti za sva nasilja. A to je pravna država, nezavisno sudstvo, izmena vaspitno-obrazovnih programa i serije kampanja namenjenih porodicama, vrtićima, školama i još po nekim subjektima. Do tada, dobro je da imamo bar ovu jednu.
