U poslednje vreme na Kubi je pravo čudo kad struja dođe na 20 minuta – a to može da se desi, na primer, oko tri ujutro.
Zbog toga što su Kubi, zavisnoj od nafte, SAD ove godine blokirale svaki uvoz ovog energenta, cela zemlja sve češće ostaje bez struje, a poslednji put se to desilo 3. avgusta. Popravke mreže trajale su danima.
Nestanci struje nisu ništa novo u ovoj komunističkoj karipskoj zemlji, južno od Floride. Endemske nestašice električne energije počele su da se pogoršavaju pre pet godina pod uticajem propadanja stare elektroenergetske mreže, višedecenijskih američkih sankcija i propalih ekonomskih reformi.
Ali kvalitet života je ubrzano počeo da propada otkako je republikanska administracija predsednika SAD Donalda Trampa zapretila uvođenjem carina na svaku robu one zemlje koja Kubi prodaje naftu ili joj daje sopstvenu naftu.
Ova mera, sa još rigidnijim sankcijama Vašingtona, za cilj ima da natera kubansku vladu na političke promene. Najgore posledice osećaju obični Kubanci.
Ranije je većina nestanaka struje imala veze sa vladinim restrikcijama kako bi se štedela energija, pa je svaka porodica unapred znala koliko će biti u mraku – obično dva ili tri sata – i mogla je da se organizuje.
Sada nema nikakve predvidivosti – struje može da ne bude 12 sati, 30 sati pa i duže. A sve češće celo ostrvo ostaje bez struje. Za vikend, desio se šesti takav nestanak od početka godine.
Primer situacije u kojoj se Kubanci nalaze je ono što radi Leidis Rodrigez (72) kad joj dođe struje u tri sata ujutro, a ne zna se koliko će potrajati: ona brže bolje kuva pasulj.
Kubanci sada planiraju živote vezano za dolaske struje – na par minuta ili na par sati. Kada dođe svetlo, porodice prekidaju sa svime što rade.
Tada „hoćeš da radiš sve u isto vreme“, priča Jajmara Matos (41) kćer Leidis Rodrigez, i dodaje: „pereš rublje, peglaš, kuvaš, čistiš sobe (…) Ono što si ranije radio 10 sati sada moraš da obaviš za dva sata“.
Sa nestancima struje idu i druge nevolje: nema javnog transporta, nema kulturnih dešavanja, a ključni pogon ekonomije, turizam, potpuno je stao i 25.000 radnih mesta u ugostiteljstvu sada je prazno.
Komercijalni letovi se otkazuju redovno, radno vreme je skraćeno da se prilagodi novoj stvarnosti Kube bez struje. Nestašice lekova su se pogoršale, a hrana truli i buđa se u frižiderima koji ne mogu da funkcionišu.
A Rodrigez nabraja i druge probleme: „Kad nema struje, nema ni vode, jer nema šta da pokreće pumpe. A kad ima vode, nema struje“.
Kubanci su se, međutim, poodavno navikli na krize pa su se i sada snašli. Rodrigez i Matos kupile su mali generator, ali on može da radi samo nekoliko sati dnevno.
Drugi su instalirali solarne panele, koje im iz inostranstva pošalje rodbina. Neki kupuju ventilatore na baterije ili kola sa pogonom na solarnu energiju, jer kad nema nafte nema ni benzina koji bi pokretao automobile.
Ljanet Barozo više ne kuva na gas već na drva. Pošto ne zna kad će sledeći put imati vodu kada struje nestane, ona puni plastične boce vodom i trudi se da ih ima što više.
U nekoliko lokalnih samouprava, naročito u Havani, stanovništvo protestuje zbog nestašica struje dužih od 48 sati. Udaraju u šerpe i tiganje, gomilaju đubre na ćoškovima ulica.
Raspomamila se i inflacija, pa ljudi jedva imaju za hranu – koja im se može pokvariti u frižideru kad nestane struje.
Kardidad Delgado (64) priprema haranu za svoju mačku pod svetlom lampe na baterije koju joj je familija – njeno troje dece-emigranata – kupila u inostranstvu.
Ranije je, kaže, mogla na televiziji da gleda sapunske opere. „Sad o tome ne mogu ni da sanjam“, kaže ona. Žali se da naokolo ima mnogo gneva i očajanja, ali dodaje: „Trudim se da živim i dalje“.
