---

Šta je zapravo lustracija – i zašto je nikada nismo imali?

Lustracija je pravni i politički proces kojim se iz javnog života privremeno uklanjaju osobe koje su tokom bivšeg režima učestvovale u teškim zloupotrebama – bilo u tajnim službama, pravosuđu, policiji, medijima ili politici. Cilj nije osveta, već zaštita demokratskog poretka i obnova poverenja u institucije.

Dok su zemlje Istočne Evrope sprovodile lustraciju nakon pada komunizma, Srbija je, uprkos formalnim pokušajima, taj proces potpuno izostavila. Posledice tog propuštenog raskida sa prošlošću osećamo i danas, kroz krizu institucija, nereformisano pravosuđe, političku stagnaciju i povratak narativa iz 90-ih.

Zakon koji nikada nije zaživeo

Srbija je 2003. godine donela Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, poznat kao Zakon o lustraciji. Njime je trebalo da se proveri prošlost funkcionera, sudija, policajaca, tužilaca i drugih javnih činilaca koji su od 1976. do 2000. godine učestvovali u teškim kršenjima ljudskih prava.

Ipak, zakon nikada nije sproveden u praksi. Nisu formirane potrebne komisije, nije sprovedena nijedna provera, niti je iko udaljen sa funkcije. Zakon je tiho ukinut 2013. godine – bez ikakvog efekta.

Ko je trebalo da bude lustriran?

Mnogi pojedinci koji su tokom 90-ih učestvovali u zloupotrebama institucija ostali su prisutni u javnom životu i nakon promena 2000. godine. Neki od njih su:

• Rade Marković, bivši šef RDB-a, osuđen zbog političkih ubistava, bio je centralna figura represivnog aparata. Njegova mreža saradnika godinama je opstajala u državnim strukturama.
• Vladimir Ilić, nekadašnji sudija Vrhovnog suda, donosio je presude u politički motivisanim procesima 90-ih, ali je i posle promena ostao deo pravosudnog sistema.
• Političari poput Ivice Dačića, portparola SPS-a devedesetih, kasnije su obavljali najviše državne funkcije bez ikakvog suočavanja sa svojom ulogom u režimu Slobodana Miloševića.
• Medijski kadrovi, koji su širili propagandu tokom ratova i političkih progona, rebrendirali su se nakon 2000. godine kao neutralni novinari ili analitičari, i često nastavili da oblikuju javno mnjenje bez ikakve odgovornosti.

Posledice izostanka lustracije

Neuspeh sprovođenja lustracije imao je dalekosežne posledice:

Nepoverenje u institucije

Građani i dalje percipiraju sudove, policiju i medije kao produženu ruku politike ili tajnih službi.

Rehabilitacija zločina i ideologije 90-ih

Bez jasne osude prošlih zlodela, omogućena je relativizacija ratnih zločina i povratak nacionalističke retorike.

Kontinuitet „duboke države“

Ključni akteri bivšeg režima ostali su u sistemu, često nevidljivo utičući na političke i ekonomske tokove.

Izgubljena prilika za moralni reset

Srbija nikada nije jasno napravila granicu između onoga što jeste, a šta nije prihvatljivo u demokratskom društvu.

Zaključak: Propuštena šansa

Za razliku od Češke, Poljske ili Istočne Nemačke, koje su posle pada režima jasno raščistile sa kadrovima bivše vlasti, Srbija je odabrala kompromis. Umesto institucionalnog prekida sa prošlošću, došlo je do rebrendiranja elita, a ne do njihovog uklanjanja.

Danas, više od dve decenije kasnije, taj izbor nam se vraća kroz slabe institucije, nedostatak odgovornosti, populizam i dominaciju interesa nad pravom.

Ako želimo istinski demokratsko društvo, lustracija – makar i zakasnela – mora ponovo postati tema ozbiljne političke rasprave.

---