„Oni koji pozorišta dele na velika i mala – ne znaju ništa o pozorištu“, kaže Ivana Nedeljković direktorka „Puls teatra“ u Lazarevcu koje je ove sezone imalo tri premijere i samo finansira tri festivala
„Puls teatar“ je profesionalno pozorište u Lazarevcu, zbog čega je skrajnuto od očiju medijske javnosti pa samim tim i od one opšte.
Pun naziv mu je Prvo prigradsko pozorište „Puls teatar“. Postoji od 2009. godine, ima i Večernju scenu sa predstavama za odrasle, i Dečju scenu, a gostovanja su redovan deo njegove ponude. Od pre tri godine deo je budžeta Skupštine grada. U ovoj sezoni, znači od septembra, ovo prigradsko pozorište realizovalo je tri premijere, a do kraja sezone planiraju još dve predstave.
Off Beograd
„Ne bih Puls teatar smatrala bukvalno prigradskim pozorištem. Ime je pozorištu dato više iz kontre“, kaže za „Vreme“ Ivana Nedeljković, direktorka Puls teatra. Podseća da u „podnaslovu teatra stoji ’off Beograd’. Jer, jednom je Jovan Ćirilov pišući kritiku o našoj predstavi Telo naglasio da se ’…avangarda seli na periferiju Beograda’“.
„Oni koji pozorišta dele na velika i mala – ne znaju ništa o pozorištu. A nećete verovati takvih su pune upravo naše ustanove kulture, pa i pozorišta. To su tzv. pozorišni kohabitanti. Oni koji su kao mali recitovali gostima u dnevnim sobama da ih zabave, jer su ih roditelji terali na to“, ocenjuje Ivana Nedeljković.
Foto: Promo iz predstave „Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović“
Prostor koji koriste i zgrada, kaže, je vlasništvo grada Beograda, države Srbije, a „isti je dat na korišćenje kolegama iz Centra za kulturu. Objekat je remek delo čuvenog arhitekte Mihajla Mitrovića, čoveka sa vizijom, kakvih danas nema. Rekla bih da su uslovi u kojima radimo više nego solidni, naravno uvek može bolje, novije, savremenije. Bolji su nam uslovi nego u većini srpskih teatara, a lošiji nego u Turskoj ili Portugalu, na primer. Ali to nam diktiraju budžeti.“
Smanjen je broj premijera
Od kako su pre tri godine postali ustanova kulture Grada Beograda, plate su redovne a „budžet je stabilniji ali ne i dovoljan za produkciju. Poslednje dve godine, svim pozorištima su budžeti umanjeni, ali su realizovani“, kaže Ivana Nedeljković i tim povodom ukazuje na još jedan apsurd:
„Ranije dok su nam plate kasnile i budžet za produkciju bio bezmalo nepostojeći, uspevali smo projektnim finansiranjem, sopstvenim prihodima kao i sistemom rada po koproduktivnom modelu, da iznedrimo i po 8 novih premijera. Od prošle godine taj broj se sveo na 4 ili 5 uključujući i premijerne obnove.“
Da li se plan prilagođava budžetu?
„Vi imate plan koji je zapravo vizija. Svaki plan podrazumeva i budžet. Kada dobijete konačnu cifru za programske aktivnosti, onda se prilagođavate. Zbog restriktivnijeg budžeta za kalendarsku 2026, ali i 2025. godinu, iz programa smo morali da uklonimo dve velike i važne produkciju i jednu manju. Setite se da još uvek nemamo rezultate konkursa Ministarstva kulture iz prošle godine, a ova tek ne obećava.“
Foto: Promo iz predstave „Ale i bauci“
Ivana Nedeljković kaže i da se Sekretarijat za kulturu ne meša u broj predstava. „Za njih je važno da se uklopite u budžet i važni su ukupni rezultati koje pozorište postigne. U programsku politiku se nisu mešali. Ja lično, nisam imala takva iskustva do sada.“
Evo, mene više nema, a svet postoji
Od oktobra do sad realizovali su obnovu predstave Magični poklon, i dve premijere: Ale i bauci i Poša.
Do kraja sezone planiraju dve premijere: Posejdonovu priču i Evo, mene više nema, a svet postoji, čiji je rad u toku.
„To je fantastičan pozorišni komad Branislave Ilić inspirisan radom i delima Jovana Ćirilova. Radimo ga u saradnji sa Institutom za umetničku igru, režiju potpisuje Stevan Bodroža, u predstavi igraju Pavle Pekić, Eva Voštinić i moja malenkost. Predstava će biti izvedena u Lazarevcu na matiĉnoj sceni, pa potom u Beogradu. A od jeseni će imati i svoje repertoarsko mesto na jednoj od beogradskih scena. Znate, kao da smo zaboravili na Jovana…a moramo čuvati jedni druge. To nam je obaveza. E pa, da se ne zaboravimo, radimo predstavu o Jovanu“.
„Puls teatar“ je organizator tri festivala – Ringišpil, Festić i Školski pozorišni festival. „Te manifestacije još uvek nisu prepoznate kao manifestacije od značaja za Grad Beograd. A verujte ti festivali po meni, najznačajniji su za decu Lazarevca i oni su svaki put, iako besplatni, finansijski zatvoreni sopstvenim sredstvima, donacijama i sponzorima“, kaže Ivana Nedeljković.
Posetom je vrlo zadovoljna „jer Lazarevac ima odličnu publiku“, ali ocenjuje sledeće:
„Veći je napor opstati u ovom moru kiča, šunda i estradnih programa koji se tretiraju kao programi u kulturi. Ali to je već problem državne strategije. Prava, obrazovana, izgrađena publika uvek će prepoznati kvalitet. U to budite sigurni. A pravi umetnici moraju da vode neprekidnu borbu za te kriterijume.“
Studenti
„Puls teatar“ je podržao studentske proteste. Kako je to protumačeno u Lazarevcu i u Gradu?
„Niko tu nije ništa protumačio. Svako ima pravo na svoj stav. Znate, podržana je i ohrabrena mladost i budućnost. Doduše, lično sam imala stravične napade, mizogine reakcije, pretnje, pominjanje rodbine i prijatelja, pominjanje mrtvih. Angažovala sam policiju, tužilaštvo. Stali su. Ali su pre toga slali budžetske inspekcije, postavili nove članove u Upravni odbor od kojih pojedini ništa ne znaju o pozorištu. Bilo je zamorno i još uvek je, ali ja sam navikla da po meni udaraju onda kada sam najjača. Rađaju se nove ideje, usavršavam modele savladavanja prepreka koje mi postavljaju oni sa kupljenim diplomama. Pretnje su možda prestale, ali to je samo zatišje pred buru“.
Da li „Puls teatar“ mora više da se trudi od svojih kolega u centru Beograda?
„Ne. Svako ima svoj put. Koncentracija oko kruga dvojke je stara malograđanska greška u koracima. Ali, zato ste tu vi novinari, da otvorite medijski prostor. Setite se konstatacije Jovana Ćirilova sa početka našeg razgovora: avangarda se seli na periferiju Beograda. Tu sve počinje, tu se sve završava“, kaže Ivana Nedeljković direktorka „Puls teatra“.
