Ispovest žrtve digitalnog nasilja: Telegram grupe kao nova forma digitalnog pakla

Sagovornica: Teodora Milosavljević, aktivistkinja i žrtva digitalnog nasilja
Autor: Maria Popović

U tim grupama dele se kontakti, adrese, slike maloletnica, a neretko se žrtve targetiraju i izložene su uz imenovanje i “cenovnike”. Krivična dela koja se tamo dešavaju retko završe na sudu – ako ikad.

Ovo iskustvo, na neki način je oblikovalo Teodoru, pa je ona sada po struci,  komunikološkinja, a po srcu projektna menadžerka, feministkinja i aktivistkinja. Kroz svoj rad spaja teoriju i praksu: piše i sprovodi projekte koji se bave rodnom ravnopravnošću,

Na  pitanje kako je saznala da se nalazi u Telegram grupi, kaže Teodora, i danas nema odgovor. Bila je 2019. godina. Imala je 19 godina, tek je upisala fakultet i preselila se u novi grad. U pokušaju da se uklopi i stekne nova poznanstva, često je delila svoj broj telefona – isti onaj koji je imala još iz osnovne škole. Jednog dana, dok je čuvala sestričinu, zazvonio joj je telefon. Nepoznat broj. Kada se javila, muški glas je bez uvoda pitao: „Koliko naplaćuješ (određenu uslugu)?“

„Ostala sam bez daha. Ubrzo su počeli da stižu i drugi, slični pozivi. Na kraju sam saznala – moj broj i profilna slika sa Vibera završili su u Telegram grupi sa više od deset hiljada članova“, kaže Teodora.

U toj grupi deljene su nage fotografije i video snimci žena, devojaka i devojčica – sve bez pristanka. Neke su bile privatne, poslate u poverenju, dok su druge bile sa ulice, iz teretana, sa Instagrama – čak i iz školskih klupa. U eri veštačke inteligencije, objašnjava ona, privatnost više nije garancija ničega – ni sigurnosti, ni dostojanstva.

Saznanje o grupi nije došlo iz policije niti od institucija – već od jednog od članova te grupe. Pozvao ju je da joj „objasni“ kako je došao do njenog broja. Njegova navodna „ljubaznost“ bila je, zapravo, prvi kontakt sa sistemskim oblikom nasilja koji se odigrava svakodnevno, a prolazi nekažnjeno.

„Prva reakcija bila mi je šok. Pa stid. Pa krivica. Mislila sam da sam sama to izazvala – jer sam delila broj. Danima sam analizirala svaki korak: s kim sam razgovarala, kome sam poslala poruku, gde sam ga ostavila.“

Najlogičnije bi bilo da Teodora prijavi ceo slučaj, ali to se nije dogodilo.  

Nije verovala da bi bilo ko reagovao. Samo je želela da sve nestane.

„Imala sam podršku porodice, ali ne i tadašnjeg društva. Krivica je bila prebačena na nas – devojke. Pokušavala sam da objasnim da je zloupotrebljeno naše poverenje. Da to može da se dogodi svakome. Nisu želeli da slušaju.“

Osećaj bespomoćnosti ju je paralisao. Promenila je broj telefona. Fakultet. Grad. Okruženje. Ali trauma je ostala. Godinama kasnije, komšinica joj je šapatom rekla da je komšija policajac pominjao kako je „kružila po nekim grupama“.

„Sram me pojeo. A onda sam se zapitala – šta to govori o njemu? Po kakvim se grupama ON kreće? Zašto je mene sramota, a ne njega?“

Anksioznosti, izolacija, strah od ljudi

Teodora je takođe objasnila i da je ova situacija imala veliki uticaj na njen život i mentalno zdravlje. Sve je dovelo do  anksioznosti, izolacije, straha od ljudi. Svaki poziv s nepoznatog broja bio je izvor panike. Teodora opisuje da joj je bio ukraden osećaj kontrole nad sopstvenim životom. Osećala se ranjivo i nezaštićeno.

„Bojala sam se da me neko ‘prepoznao’. Da zna. Da komentariše iza leđa. Da me posmatra kao objekat.“

Izlaz iz  pakla i javni govor

„Trebalo mi je dugo da izgovorim da nisam ja kriva. Potražila sam pomoć od feminističkih organizacija. Tamo sam konačno naišla na razumevanje. I tada sam odlučila da ću o tome govoriti.“

Teodora danas vodi feminističku stranicu teatrallna, učestvuje u kampanjama protiv digitalnog nasilja, piše edukativne sadržaje i podržava devojke koje prolaze kroz slična iskustva.

„Ako ćutimo – ništa se neće promeniti. Prvi korak je da delimo svoje priče. To je peti princip samoodbrane, pored: misli, viči, beži, bori se – pričaj.“

Ko su po Teodorinom mišljenu osobe koje se nalaze u takvim Telegram grupama?

Bez zadrške kaže – to su nasilnici.

„I oni koji ‘samo gledaju’, ne dele, nisu ništa manje odgovorni. Oni omogućavaju da te grupe postoje. Njihovo prisustvo je saglasnost. To su ljudi koji ne vide žene kao ljude – već kao objekte. To je srž mizoginije današnjice.“

Kako se žene mogu zaštititi i gde mogu potražiti podršku?

Teodora ističe da je podrška najčešće dostupna kroz feminističke organizacije, psihološkinje, neformalne mreže solidarnosti i aktivistkinje koje se bore za ženska prava. Ono što nedostaje jeste sistemska i institucionalna zaštita.

„Femicid u Srbiji nije zasebno krivično delo. Ne postoji statistika o nasilju koje se svakodnevno događa online. A o digitalnom nasilju – zakon ćuti.“

U Velikoj Britaniji od 2015. godine postoji zakon koji kriminalizuje deljenje intimnih sadržaja bez pristanka, a od 2023. proširen je na pretnje deljenjem. Kazne idu i do dve godine zatvora. U SAD je usvojen Zakon „Take It Down“, koji pokriva čak i sadržaj generisan veštačkom inteligencijom – nalozi se brišu u roku od 48 sati, a kazne su do tri godine zatvora.

U Srbiji – takav zakon ne postoji. Slučajevi se tretiraju kao blaže povrede privatnosti, a najčešće se odbacuju zbog „nedostatka dokaza“. Teodora navodi primer iz 2021. godine, kada je uhapšen administrator grupe „Nišlijke“ – ali je optužnica protiv njega odbačena 2023. godine.

Teodora, na osnovu svog iskustva tvrdi da ovo nije individualan problem i naglašava da je ovo sistemski oblik nasilja, i da ne prestaje zato što ćutimo.

“Moramo da govorimo, zahtevamo zakone, obrazovati devojčice i dečake o digitalnom nasilju, prepoznati nasilje dok je još na ekranu – jer ono vrlo brzo pređe u stvarnost.“ odlučna je Teodora.

Za kraj, na pitanje, šta je danas njena  najveća snaga, Teodora je rekla:

„To što više nisam sama. I što nijedna devojka koja mi se javi – više nije sama.“
Ukoliko si i ti pretrpela ovakav oblik nasilja – nisi sama. Postoje mreže podrške. Piši. Podeli. Ispričaj.