Svečana sala lazarevačke biblioteke “Dimitrije Tucović” bila je popunjena do poslednjeg mesta ljudima koji su prisustvovali promociji zbirke poezije “Pesme prizrenske” autorke Radmile Knežević.
Pomenuta promocija je održana u okviru manifestacije “Dani Lazarevca” na inicijativu i u organizaciji lazarevačkog “PULS Teatra”, uz podršku Gradske opštine Lazarevac. To je bila prilika da se pored same autorke pesama Radmile Kneževič, publici obrate i direktorka biblioteke Jasmina Ivanković i direktorka pomenutog prvog prigradskog pozorišta, Ivana Nedeljković.
Radmila Knežević je glumica sa stalnim angažovanjem u Narodnom Pozorištu u Prištini sa sedištem u Gračanici. Objavila je deset knjiga i dobitnica je brojnih književnih nagrada. Završila je Akademiju umetnosti na smeru gluma i Filološki fakultet – književnost i srpski jezik.
Rođena i odrasla u Prizrenu u želji da sačuva deo, kako porodične, tako i srpske istorije i tradicije, prenela je na papir svoje uspomene iz detinjstva koje su ujedno i uspomene i nasleđe celog srpskog naroda. Kako bi sačuvala autentičnost svojih pesama i tema o kojima one govore, autorka ih je prenela na jedan jedinstven način na prizrensko – timočkom dijalektu.
Svaka pesma koju je lazarevačka publika bila u prilici da čuje, osim dijalekta, donela je posebnu priču o svakoj pori Prizrena, kakvog ga autorka pamti i svim srcem čuva od zaborava.
Ona govori o svom gradu, kući i ljudima koji su stradali na Kosovu, kao i u martovskom pogromu 2004. godine kada je spaljena i njena i mnoge kuće i kada su došli dani posle kojih Prizren kakav je postojao, više nikada neće biti isti.
Kako kaže autorka, pred bogatog kulturnog i verskog nasleđa, u njenom Prizrenu je bilo zaljubljenih, rodoljubivih, radosnih, tužnih i živih ljudi i to je život koji ona želi da pamti i koji, zahvaljujući njenim stihovima želi da Srbija zapamti.
I zaista, slušajući Radmilu kako kazuje svoje pesme, na trenutak je svako od prisutnih, pa čak i oni koju u Prizrenu nikada nisu bili, mogao da oseti duh jednog istorijskog grada, prošeta prizrenskom kaldrmom, usput sretne i kazandžiju i kujundžiju i papudžiju, jorgandžije, oseti miris lokrum – krofne ili neizostavne “kafe s merak”.
Ceo ovaj doživljaj upotpunila je autorka svojom nadaleko poznatom prizrenskom lepotom, harizmatičnošću, energijom i uprkos svemu, širokim osmehom odevena u jelek svoje bake koji je jedna od retkih stvari koje je uspela da sačuva iz bogate porodične zaostavštine, tradicije i imovine.
Ipak, najveće bogatstvo iz svog grada i svoje kuće, Radmila je spakovala u svoje srce i sa tim bogatstvom plovi svetom i nesebično ga deli kroz svoje stihove i kazivanja.
“Pesme su se u jednom trenutku mog života probudile u meni kada sam obnovila svoju kuću u Prizrenu i ponovo pronašla svoj Raj. Pišem pesme i na savremenom književnom jeziku, ali sve ove pesme su spontano izlazile iz mene i sa malo napora su napisane, zato što su bile moje prirodno stanje. Nije to bilo teško, jer to je deo mene, mog nasleđa i genetike”, kaže Radmila.
