Dan Evrope, 9. maj, „često se smatra danom sećanja, ali bi trebao biti mnogo više od toga, trebalo bi da bude dan političkog promišljanja, trenutak da se zapitamo da li je Evropa i dalje sposobna da svoje obećanje pretvori u praksu“, piše danas u autorskom članku generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju (RCC) Amer Kapetanović.
Šumanova deklaracija nije bila svečani govor već strateški akt, Evropi je ponudila izlaz iz prakse rivalstva povezivanjem zemalja kroz zajedničke interese, zajednička pravila i zajedničku odgovornost, piše u tekstu.
Počivala je na razumevanju da mir ne može biti utemeljen samo na osećanjima, morao je biti organizovan, morao je biti biti pretočen u praksu.
Zato je Dan Evrope važan. Podseća nas da Evropa nije izgrađena jer su se teška pitanja izbegavala već zato što se na takva pitanja odgovaralo saradnjom, navodi se u članku.
Kapetanović ukazuje da se Jugoistočna Evropa sada suočava sa sopstvenom verzijom tog testa – region se više ne nalazi u periodu poslje sukoba u kojem je saradnja prvobitno bila zamišljena kao zaštita od novog konflikta.
Dodaje se da je „ta svrha i dalje važna, ali ne i dovoljna i da se svet oko nas promenio“.
Geopolitička klima je pooštrena, prostor za neodređenost se suzio a multilateralizam se sve više ocenjuje na osnovu konkretnih rezultata a ne integriteta procesa, piše u tekstu.
„Čak i Evropska unija ponovo definiše svoje prioritete s naglaskom na konkurentnost, sigurnost i stratešku autonomiju, naglašava se i ukazuje da regionalna saradnja ne može stajati postrani, netaknuta ovim promenama“, piše Kapetanović.
Savet za regionalnu saradnju (RCC) je osnovan pre osamnaest godina u vreme kada je Jugoistočna Evropa izašla iz sukoba sa zajedničkim uverenjem da dijalog može sprečiti ponovni konflikt i da zajedničke vrednosti mogu biti temelj dugoročne stabilnosti. U to vreme je i za samo okupljanje političkih aktera u istoj prostoriji trebalo mnogo truda i strpljenja, podseća autor.
„Steći naviku saradnje nije bila puka simbolika već akt stabilizacije, ukazuje se kao i da je sama spremnost da se ostane za istim stolom bila važna, jer se tako postepeno ponovo gradilo povjerenje“, navodi on.
„Ova logika je i dalje aktuelna. Dan Evrope nas poziva da postavimo teško pitanje, kako bi regionalna saradnja sada trebala izgledati?“, pita se u članku, a posle osamnaest godina opstanak sam po sebi više nije impresivan i relevantnost postaje pravo merilo zrelosti.
Za Savet za regionalnu saradnju „relevantnost leži u pažljivom održavanju ravnoteže između mandata, geografije i zajedničkih vrednosti. Ako ta ravnoteža prevagne na bilo koju stranu, saradnja je izložena riziku da izgubi ili svoju verodostojnost ili svoju svrhu“, upozorava Kapetanović.
Nesigurnost ipak ne predstavlja samo ograničenje već sa sobom donosi i određene mogućnosti, ukazuje se i naglašava da geografija, koja se obično smatra sudbinom, može poslužiti i kao strategija.
Jugoistočna Evropa je postala ključni koridor u vreme kada se kontinent suočava sa poremećajima u snabdevanju energijom, logistici i lancima snabdevanja. Region se sve više smatra poželjnom destinacijom za premeštanje poslova u susedstvo jer preduzeća preispituju rizike i važnost geografske blizine. On je logističko čvorište, tržište rada i digitalni prostor integrisan u evropske lance vrednosti, piše u tekstu.
Kako se ukazuje u tom širem okviru, Zapadni Balkan ima ulogu vezivnog tkiva, koje povezuje zemlje članice EU sa susednim ekonomijama i predstavlja okosnicu vitalnih transportnih i energetskih puteva.
Proširenje EU, prema tome, piše uKašetanović, više nije samo normativno obećanje, već je povezano s otpornošću i strateškom usklađenošću same Evropske unije.
„Pitanje više nije da li treba nastaviti s proširenjem, već kako ga sprovoditi verodostojno i hitno, naglašava se u tekstu i dodaje da institucionalniputevi postoje i da ono što određuje napredak je politička volja“, piše u članku.
„Zato Dan Evrope u 2026. treba da bnude trenutak da razmislimo o budućnosti regionalne saradnje“, navodi se u članku i dodaje da Crna Gora ima ozbiljnu šansu da postane sledeća članica, a za njom i Albanija.
Ukazuje seda bi ti procesi predstavljali istorijski iskorak za one kojih se to neposredno tiče, ali bi ujedno promenili i samu logiku saradnje u regionu.
A „šta će se desiti kada neke ekonomije postanu deo Unije dok ostale budu izvan nje? Da li će regionalna saradnja oslabiti pod pritiskom različitih stepena integracije ili će se razviti u ambiciozniji i funkcionalniji okvir sposoban da cijeli region pripremi za veće učešće u Evropskom projektu?“, pita se autor.
To nije, kako navodi, apstraktno institucionalno pitanje, već zalazi u samu srž verodostojnosti Evrope u Jugoistočnoj Evropi.
„Ako proširenje bude napredovalo postepeno, zemlju po zemlju, regionalnom saradnjom se treba obezbediti da pristupanje jedne ne dovede do fragmentiranosti za druge. Regionalna saradnja mora pomoći da region ostane povezan kroz tržišta, infrastrukturu, energetske sisteme, digitalne usluge,veštine, mobilnost i zajedničke standarde“, piše Kapetanović.
Naredni nivo saradnje mora biti u funkciji dinamičnog regiona, regiona koji je delimično u EU, delimično u pregovorima o pristupanju, ali celokupan vezan za istu evropsku budućnost, podvlači autor.
Prva faza regionalne saradnje je bila usmerena na pomirenje, stabilizaciju i obnavljanje poverenja nakon sukoba, kaže se u članku i ukazuje da će ta misija uvek biti istorijski važna.
Naredna faza, međutim, naglašava se, treba biti usmerena neposredno na ekonomsko približavanje, integraciju u jedinstveno tržište EU, energetsku povezanost, digitalnu interoperabilnost, otpornost infrastrukture, mobilnost radne snage i stratešku spremnost. Cilj ne treba da bude samo održavanje dijaloga već stvaranje uslova u kojima napredak jedne ekonomije jača region u celini.
Regionalna saradnja zato mora sazrevati zajedno sa evropskim težnjama regiona, zalaže se Kapetanović.
„Ako Crna Gora prva uđe u EU i Albanija za njom, njihovo pristupanje ne treba da predstavlja kraj regionalne saradnje. Upravo suprotno, treba da predstavlji unapređenje te saradnje. Regionu će trebati jači mehanizmi koordinacije, praktičniji oblici solidarnosti i jasnije razumjevanje načina na koji saradnja funkcioniše među članicamaEvropske unije kao i onima koje to nisu. Proširenje i regionalnu saradnju ne treba posmatrati kao konkurentne procese već kao stubove dugoročne evropske stabilnosti koji se uzajamno nadopunjuju i jačaju“, piše u članku.
Odluku administracije Sjedinjenih Američkih Država da se povuče iz Odbora Saveta za regionalnu saradnju treba shvatiti u ovom širem kontekstu, ukazuje Kapetanović.
„Sjedinjene Države su diplomatijom, angažmanom u oblasti sigurnosti i kontinuiranom podrškom institucijama imale nezaobilaznu ulogu u stabilizaciji regiona tokom prethodne tri decenije. Taj doprinos je bio temelj i povlačenje iz jednog institucionalnog formata ga ničim ne umanjuje. Transatlantsko partnerstvo je i dalje važno, a poruka koju smo dobili je jasna, odgovornost za oblikovanje puta našeg regiona sve je više u rukama samih evropskih aktera. Strateška usklađenost ne može zavisiti samo od vanjskih garancija“, piše u teksu.
„Ova odgovornost na kraju krajeva dolazi od građana“, dodaje se i navodi da više „od decenije Savet za regionalnu saradnju prati mišljenja javnog mnjenja sa Balkana opolitičkim, ekonomskim i društvenim pitanjima“, piše autor.
U istraživanju je učestvovalo više od 60.000 građana, čija se mišljenja razlikuju o članstvu u EU, poverenju u institucije i učinkovitosti demokratije.
„Jedna težnja se, međutim, dosledno ponavlja, a to je želja za kvalitetom života koji se može uporediti sa onim u Evropskoj uniji. Građani žele manje korupcije, jaču vladavinu prava i više mogućnosti. Ova očekivanja su mnogo više praktične nego ideološke prirode“, navodi Kapetanović i da podrška regionalnoj saradnji odražava ovaj pragmatizam.
Navedeno je da je 2025. godine 64 odsto ispitanika videlo regionalnu saradnju kao mehanizam koji može doneti konkretna poboljšanja.
U nekim oblastima poput ukidanja rominga, instant plaćanja, olakšavanja trgovine i mobilnosti, rezultati su vidljivi i merljivi, piše autor, dok se u drugim postavljeni temelji, ali je za realizaciju potrebno kontinuirano političko opredeljenje.
„Institucije u regionu ne deluju izolovano, već funkcionišu, u okviru mandata koje utvrđuje vlada te zato rezultati odražavaju institucionalni kapacitet kao i političku odlučnost“, piše u članku i konstatuje se da su neizbežni zastoji u regionu sa složenom istorijom i krhkim političkim okruženjem, a način na koji institucije odgovore na njih predstavlja odlučujući faktor.
„Verodostojnost se ne gradi na odsustvu teškoća, već na sposobnosti prilagođavanja, učenja i istrajnosti. Poverenje raste sa doslednim delovanjem i rezultatima koji se vremenom potvrđuju. To je posebno važno u trenutku kada se izazovi gomilaju brzo i nepredvidljivo te odvraćaju političku pažnju i opterećuju administrativne kapacitete“, piše Kapetanović.
Pritisci s kojima se regionalna saradnja suočava prevazilaze nerazrešene bilateralne sporove, naglašava se i ukazuje da je sve izraženija promena u načinu na koji se multilateralne inicijative i razvojna pomoć vrednuju.
„Naglasak se sve više stavlja na merljive rezultate i brzinu realizacije. Takav pristup je opravdan, jer javna sredstva zahtevaju odgovornost. Međutim, saradnji koja se ocenjuje isključivo kroz kratkoročna merila prieti opasnost da se njena strukturalna vrjednost zanemari. Procesi nisu birokratski ukrasi, oni su sredstva kojima se gradi predvidljivost, pravednost i poverenje među partnerima. To je temelj od kog zavise trajni rezultati. Bez njega, rezultati su privremenog karaktera“, upozorava autor.
Za institucionalnu zrelost, u ovom okruženju, kaže se, potrebni su promišljanje i strateška ambicija.
Savet za regionalnu saradnju je zato iniciralo procenu ukupnog uticaja delovanja Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi (SEECP) tokom 30 godina postojanja što će poslužiti Bugarskoj i Rumuniji kao sledećim predsjedavajućima kao analiza zasnovana na dokazima a ne na ceremonijalnom pristupu, navodi Kapetanović.
Slično tome, Strategija Jugoistočna Evropa 2030 odražava zaokret ka dugoročnoj otpornosti. Predloženi Mehanizam osiguranja od elementarnih nepogoda i deljenja finansijskog rizika je odgovor na jasne naučne dokaze da je Jugoistočna Evropa među evropskim regionima koji su najizloženiji elementarnim nepogodama.
Otpornost ne može biti oslonjena na improvizaciju, za nju su potrebni strukturirani instrumenti i zajednička odgovornost, ukazuje autor.
Zajedničko regionalno tržište se takođe ocenjuje u smislu njegovog merljivog ekonomskog uticaja, a naročito jer se njim podržava evropski Plan rasta za Zapadni Balkan, piše u članku.
Unapređenje politika mora biti utemeljeno na podacima a ne na pretpostavkama. Zaključci sa samita Berlinskog procesa u Londonu se, zajedno sa partnerima poput CEFTA-e, Energetske zajednice, Transportne zajednice i RESPA-e, pretvaraju u konkretne mere, među kojima su, između ostalog, i dublja integracija regionalnih industrija u evropske lance vrednosti, prenosivost socijalnih prava i interoperabilnost digitalnih usluga, navodi Kapetanović.
Pregovori o ukidanju rominga između Evropske unije i Zapadnog Balkana će takođe testirati spremnost za većim učešćem u jedinstvenom tržištu EU, kaže on.
Konstatuje da regionalna saradnja ne zamenjuje proširenje EU, niti se njom može rešiti svaki politički spor, i da se njome ne može stvoriti politička volja tamo gde je nema.
„Ono što se regionalnom saradnjom može uraditi je da se ublaže tenzije, upravlja uzajamnom zavisnošću i smanji sistemski rizik. U vremenu obježenom fragmentacijom i geopolitičkom konkurencijom, saradnja mora pokazati postojanu, praktičnu vrednost. Njena snaga ne leži u retorici, već u kontinuiranoj stabilnosti, otpornosti i zajedničkom prosperitetu koje države ne mogu obezbediti samostalno“, piše Kapetanović.
On ističe da Dan Evrope „treba da nas podseti da evropski projekat nikada nije bio samo stvar institucija, već namera da se uzajamna zavisnost pretvori u mir, pravila u poverenje i blizina u zajednički napredak“.
„Ova pouka je i dalje aktuelna za Jugoistočnu Evropu. Regionu nije potrebna saradnja ceremonijalnog karaktera. Potrebna mu je saradnja koja će ga pripremiti za novu Evropu, Evropu gdje je veći naglasak stavljen na geopolitiku, Evropu koja je konkurentnija, zahtevnija i, ako dobro odaberemo, jedinstvenija“, pledira autor.
On nastavlja da „cilj nije očuvanje institucija radi njih samih. Cilj je da saradnja i dalje bude korisna, verodostojna i usklađena sa očekivanjima građana,kađe se i naglađava da kada se ova usklađenost postigne, njena relevantnost dolazi sama po sebi“.
„Evropsko obećanje mora postati evropska praksa. Na Dan Evrope to je poruka koju Jugoistočna Evropa treba poslati, ne težimo samo tome da postanemo deo Evrope već smo spremni i da doprinesemo njenom oblikovanju,“ kaže se u članku.
„U neizvesnim vremenima, zrelost se meri ne samo sposobnošću prilagođavanja već i sposobnošću da se ostane principijelan dok se istovremeno razvija. Mi smo za to spremni“, zaključuje Kapetanović.
