Zemlja je upravo prošla kroz razoran rat, privreda se nalazi pod teškim pritiskom, a neki od pristalica Islamske Republike neprekidno osuđuju bilo kakav kompromis sa Vašingtonom.
Takođe, ima Iranaca, i u zemlji i u inostranstvu, koji krizu doživljavaju kao priliku za smenu režima, a ne kao trenutak za diplomatiju.
To je podeljeni politički pejzaž u kom Teheran sada pokušava da „proda“ pogodbu sa Vašingtonom.
Viši iranski zvaničnici predstavljaju dogovor kao pobedu.
Muhamed Bager Kalibaf, predsednik parlamenta i vodeća iranska ličnost u pregovorima, izjavio je da je „Iran napravio dugačak korak ka konačnoj pobedi“.
Predsednik Masud Pezeškijan je predstavio Memorandum o razumevanju kao potencijalno transformativan, rekavši da kad se do kraja primeni može da razreši mnoge iranske probleme i stvori „drugačiji svet“ u Iranu i na Bliskom istoku.
Kalibafova uloga je značajna zato što se on ne identifikuje sa Pezeškijanovim umerenim taborom: njegova javna podrška sugeriše da dogovor uživa podršku moćnijih delova sistema, čak i među Islamskom revolucionarnom gardom.
Vođstvo takođe predstavlja sporazum kao pobedu zato što, prema argumentima Teherana, Amerika i Izrael nisu uspeli da ostvare glavne ciljeve.
Nisu prisilili Iran na predaju, nisu svrgnuli Islamsku Republiku sa vlasti, nisu okončali iranski nuklearni program putem vojne akcije i nisu prekinuli iranske veze sa Hezbolahom.
Umesto toga, Iran je i dalje za pregovaračkim stolom, Liban je uključen u okvir, a pregovara se i o popuštanju sankcija.
Ali ova zvanična verzija se osporava i unutar samog Irana.
Jedan poslanik tvrde struje, zamenik predsednika Odbora za nacionalnu bezbednost, navodno je opisao nacrt dogovora kao dokument koji će pretvoriti Iran u američku koloniju.
On je takođe optužio pregovarače za ignorisanje direktive vrhovnog vođe da se ne otvara ponovo Ormuski moreuz za brodski saobraćaj.
Ta kritika je važna zato što ne potiče izvan okvira sistema, već dolazi iz jedne od institucija zaduženih za nacionalnu bezbednost.
Mesecima glasovi tvrde struje u parlamentu, iz državnih medija i sa večernjih pro-vladinih okupljanja, tvrde da Americi ne može da se veruje.
Oni ukazuju na činjenicu da su diplomatski napori još uvek bili u toku neposredno pre nego što je otpočeo rat i tvrde da je Trampova administracija iskoristila pregovore kao paravan, dok su Izrael i SAD pripremali vojnu akciju.
Za njih, bilo kakva pogodba sa Vašingtonom rizikuje da izgleda kao povlađivanje.
A opet neki od tih glasova deluju utišanije sada, što bi moglo da sugeriše da su odluke da se nastavi sa pregovorima dobile odobrenje sa najviših nivoa države.
To, međutim, ne znači da postoji potpuno jedinstvo, već mi moglo da sugeriše da je, za sada, centar moći procenio kako bi cena odbijanja pogodbe bila veća od cene apsorpcije besa tvrde struje.
Iransko vođstvo bi moglo da predstavi sporazum kao rezultat vojnog pritiska, pa i pritiska oko Ormuskog moreuza i napada na američke i regionalne energetske interese.
Ali privreda je takođe naterala Teheran na ovaj potez.
Rat, sankcije, ograničenja brodskog saobraćaja, smanjeni pristup naftnim tržištima i čvrstoj valuti, i veoma visoka inflacija, pritisnuli su zemlju i obične Irance.
Detalji memoranduma još nisu u celosti objavljeni, a očekuje se da pregovori o potpisivanju započnu u Švajcarskoj, u petak.
Najteža pitanja, budućnost iranskog obogaćenog uranijuma, stepen dozvoljenog obogaćivanja, verifikacija, popuštanje sankcija, Ormuz i Liban, ostaju da se o njima raspravlja tokom samih pregovora.
A tu je i neizvesnost oko Izraela: premijer Izraela Benjamin Netanjahu odbacio je navode da će se Izrael povući iz južnog Libana, rekavši da će izraelske snage ostati u Libanu dok god to bude bilo neophodno.
Donald Tramp, u međuvremenu, javno je kritikovao izraelsko ponašanje u Libanu, rekavši da je poginulo previše ljudi.
Takođe je rekao da nije zadovoljan izraelskim napadom na Bejrut neposredno pre nego što je postignut američko-iranski dogovor, istovremeno insistirajući da su njegovi odnosi sa Netanjahuom i dalje odlični.
Za Teheran, ovo vidljivo trenje između Vašingtona i Izraela je korisno.
Ono može da se predstavi kao dokaz da je iranski pritisak zakomplikovao izraelsku slobodu delovanja, ali takođe čini dogovor sa SAD – krhkim.
