Dramski tekst, nastao na osnovu Lesendrićevog neobjavljenog romana, pred publikom su čitali glumci Aleksandar Karić i Ivana Nedeljković. Reč je o prvoj fazi nastanka buduće pozorišne predstave, ali i o umetničkom osvrtu na političku i društvenu stvarnost Srbije, od devedesetih godina prošlog veka do savremenog trenutka.

Javno čitanje održano je bez velike prethodne najave, a njegovi učesnici objašnjavaju da su želeli da sačuvaju prostor za umetničko izražavanje i izbegnu mogućnost da političke kontroverze zasene samo delo.

Duško Lesendrić: „Svaka generacija imala je svoje izdajnike“

Autor drame Duško Lesendrić, književnik i nekadašnji radnik Rudarskog basena „Kolubara“, objašnjava da je želeo da kroz sudbinu običnog čoveka prikaže mehanizme političkog etiketiranja, društvenih podela i zloupotrebe patriotizma.

„Tema koja mi se činila nedovoljno obrađenom jeste da je svaka generacija imala svoje izdajnike. Oni koji su bili na vlasti uvek su sebe proglašavali jedinim patriotama, a sve druge koji su drugačije mislili – izdajnicima. Često su upravo oni koji su proglašavani izdajnicima bili pravi patrioti, dok su oni koji su bili u poziciji da određuju ko je ko bili profiteri, ratni, posleratni ili predratni, svejedno“, kaže Lesendrić.

U središtu njegovog dela nalazi se mali čovek, čiji se život prepliće sa velikim istorijskim događajima, iako na njih nema gotovo nikakav uticaj.

„To je priča o malom čoveku na lokalu, kroz kojeg se prelamaju svi ti događaji. Odrasta u određenoj porodici, upada u neželjene situacije, ni kriv ni dužan, zbog porekla i okolnosti na koje nije mogao da utiče. Iako to poreklo nema nikakve veze sa izdajom, on lako dobija etiketu samo zato što drugačije misli. Na lokalu se to mnogo više videlo“, objašnjava autor.

Lesendrić smatra da političke i društvene promene u Srbiji nisu nužno značile i suštinsku promenu odnosa prema građanima.

Govoreći o vremenu koje je opisao u svom delu, ali i današnjim okolnostima, kaže da je Srbija u devedesete godine ušla iz društva koje je, uprkos brojnim nedostacima, imalo određeni institucionalni i obrazovni okvir.

„Mislim da smo u devedesete ušli iz nekog, koliko-toliko, makar prividno normalnog društva, gde su ljudi imali određene škole, gde su na pozicijama bili školovani ljudi. A danas smo došli u situaciju da iz nenormalnog ulazimo u još nenormalnije vreme. Ne bih mogao da kažem da je danas nešto mnogo drugačije – mislim da je još gore“, ocenjuje Lesendrić.

Za njega je ova drama i lično iskustvo, ali i priča o generacijama koje su se suočavale sa sličnim političkim obrascima.

Iako je do sada objavio četiri zbirke poezije i napisao roman, Lesendrić ističe da je susret sa publikom kroz dramski tekst za njega potpuno novo iskustvo.

„Dugo nisam mogao ni da spavam. Ipak je ovo prvi put da se neko moje dramsko delo predstavlja publici. Imam napisan roman, četiri zbirke pesama, ali ovo je za mene nešto novo. Nikada se nisam baš najbolje snalazio ni na promocijama svojih knjiga. Više volim da ono što sam napisao govori o meni nego da ja govorim o sebi“, iskren je autor.

Prema njegovim rečima, reakcije publike nakon čitanja bile su izuzetno emotivne.

„Ljudi su me zvali i sinoć i jutros. Svi su oduševljeni, nisu očekivali ovako nešto, jer me uglavnom poznaju po poeziji. Mislim da je ovo ostavilo jak utisak na ljude koji su prisustvovali“, kaže Lesendrić.

Kolubara nekada i danas

Kao nekadašnji radnik Kolubare, gde je radio i na poslovima poslovođe, Lesendrić se osvrnuo i na promene u položaju radnika i njihovoj spremnosti da se suprotstave nepravdi.

Naglašava da je već neko vreme u penziji i da nema neposredan uvid u današnje prilike, ali smatra da su promene u radničkoj svesti povezane sa širim društvenim okolnostima.

„U devedesete smo ušli iz nekog relativno normalnog perioda. Ljudi koji su radili u Kolubari bili su svesni situacije. Danas pretpostavljam da je ta svest na mnogo nižem nivou. Mladi ljudi ne pamte kako je izgledalo neko drugačije vreme, pa možda misle da ovako treba da bude“, kaže on.

Govoreći o studentskom pokretu, Lesendrić ističe da u njemu vidi vredan deo mlade generacije, ali upozorava da ne bi trebalo zanemariti mlade koji su potpuno izvan društvenih i političkih događaja.

„Bojim se da studentski pokret nije prava slika celokupne mladosti. To je jedan pametniji deo koji vidimo i čujemo, ali postoji, nažalost, i veliki deo mladih koji žive izvan svih događaja. Bojim se da se stvara lažna slika da su svi mladi takvi. Vreme će pokazati, možda grešim“, zaključuje Lesendrić.

Aleksandar Karić: „Želeli smo da pokažemo da je zlo ciklično“

Glumac Aleksandar Karić, koji je pokrenuo inicijativu da Lesendrićev književni tekst dobije scenski život, objašnjava da je dugo znao da autor zapisuje svoja iskustva iz devedesetih godina.

Ideja da se taj materijal pretoči u dramu, kako kaže, nastala je tokom njihovih razgovora.

„Znao sam odavno da je on to negde beležio, da je pisao roman. To su praktično bili njegovi memoari. Pisao ih je tokom devedesetih godina, a završio 7. oktobra 2000. U jednom od naših razgovora palo mi je na pamet da bi od toga mogla da se napravi dobra drama, i to baš u ovom trenutku“, objašnjava Karić.

Posebno mu je, kaže, bilo važno da javno čitanje bude održano pre parlamentarnih izbora zakazanih za 25. oktobar.

„Moja ideja bila je da to uradimo upravo pre izbora, jer mi se činilo da će tada imati mnogo veću težinu. Želeo sam da kroz predstavu provučemo poruku da je zlo ciklično. I da se to ne shvati samo kao upozorenje ili opomena, nego kao činjenica da se trauma, nasilje i nepravda mogu prenositi kroz generacije i ponavljati kroz istoriju“, ističe Karić.

Prema njegovim rečima, Lesendrićeva drama u velikoj meri zasnovana je na stvarnim događajima.

„U ovoj drami je, rekao bih, 98 odsto istinitih događaja. To je njegov život, koji je praktično zapisivao kao memoare. Likovi su autentični, samo su im imena promenjena“, navodi Karić.

Dodaje da su porodične i društvene podele, koje su obeležavale različite istorijske periode, važan deo dramskog zapleta.

Jedan od posebno upečatljivih momenata, prema Karićevim rečima, jeste završnica, smeštena u 7. oktobar 2000. godine, kada glavni junak razgovara sa suprugom Marijom.

„On odlazi da spava, ali ne može da zaspi. Sanja da se probudio posle petnaest ili dvadeset godina i da ponovo vidi iste političare za koje je mislio da su otišli sa vlasti. U novinama prepoznaje ljude koji su ponovo na funkcijama. A sve to Duško je napisao 7. oktobra 2000. godine“, objašnjava glumac.

Karić otkriva da je u scenskoj adaptaciji napravio i jednu vremensku izmenu.

„U originalnom tekstu piše ‘posle desetak godina’, a ja sam to promenio u ‘posle petnaest ili dvadeset godina’. Kada pogledate šta se sve kasnije događalo, neverovatno je koliko je ta priča i danas aktuelna“, kaže Karić.

Zašto javno čitanje nije bilo široko najavljeno?

Karić objašnjava i zašto je događaj organizovan bez intenzivne javne promocije.

Prema njegovim rečima, postojala je bojazan da bi zbog političke sadržine dela moglo doći do pokušaja sprečavanja njegovog izvođenja.

„Razmišljao sam da bi, da smo sve unapred javno najavili, neko možda pokušao da spreči da se to održi u Centru za kulturu. Onda bi sva pažnja otišla na priču o zabrani, a izgubio bi se smisao same drame i onoga što zaista vredi čuti i videti“, kaže Karić.

On naglašava da buduću predstavu želi da posveti ljudima koji su se tokom prethodnih decenija borili za pravednije društvo.

„Lično bih voleo da ovu predstavu posvetim svima koji su se gotovo čitav vek javno borili protiv nepravde, protiv korupcije, protiv kršenja zakona, svima koji su se zalagali za vladavinu prava i medijske slobode, pokušavajući da stvore normalnije društvo“, poručuje Karić.

Njegov zaključak je da Lesendrićevo delo, iako nastalo iz jednog ličnog iskustva, daleko prevazilazi biografiju svog autora.

„To je drama u kojoj će se prepoznati mnogo nas.“

Ivana Nedeljković: „Ovo je priča o životima više generacija“

Glumica i rediteljka Ivana Nedeljković, koja je sa Aleksandrom Karićem učestvovala u javnom čitanju, smatra da Lesendrićev tekst otvara pitanja koja nisu vezana samo za devedesete godine.

Prema njenim rečima, generacije koje su odrasle i živele u Srbiji tokom proteklih decenija neprestano se suočavaju sa sličnim društvenim i političkim problemima.

„To jeste priča o životu naše generacije. Mi ne možemo da se vratimo unazad i znamo kako su živeli naši dedovi i pradedovi, ali vidimo da se nama iste stvari ponavljaju. Treba da pogledamo unazad, da vidimo šta je bilo dobro i da to pokušamo da uradimo kako treba“, kaže Nedeljković.

Ona posebno naglašava odgovornost prema mlađim generacijama.

„Želela bih da poruka mladim ljudima bude da se ne razočaraju. Čak i ako nešto ne bude onako kako su očekivali, moraju da budu spremni da nastave dalje i da se čitavog života bore“, objašnjava glumica.

Nedeljković smatra da je vreme za društvene promene sve ograničenije.

„Vreme se ubrzalo, sve se ubrzalo. Mislim da nećemo imati vremena da po treći put ispravljamo iste greške. To moramo da uradimo sada“, ističe ona.

Od javnog čitanja do pozorišne predstave

Javno čitanje drame „Ja, narodni izdajnik“ predstavlja samo prvu fazu rada na budućoj predstavi.

Ivana Nedeljković otkriva da planira rediteljsku adaptaciju kojom bi prvobitna monodrama dobila dodatnu dramsku dimenziju.

„Duško je tekst napisao kao monodramu. Međutim, mislim da bi to onda ponovo bilo samo pričanje priče. Zato želim da uvedem još jedan lik. Razmišljala sam da to bude novinar ili psihijatar, ali mi se čini da je psihijatar bolje rešenje“, kaže Nedeljković.

Glavni junak, kako objašnjava, nosi posledice brojnih trauma i stresova, zbog čega se otvara prostor za razgovor sa drugim likom.

„On je čovek koji je preživeo mnogo toga i kome je potrebno da se nekome obrati. Tu možemo da otvorimo još jednu važnu temu“, navodi glumica, ne želeći da otkriva sve pojedinosti buduće predstave.

U završnici bi se pojavila i supruga glavnog junaka, Marija.

„Ona ga ohrabruje da se sve to neće ponoviti, a on ima osećaj da hoće. Volela bih da sve to režijski postavim tako da ne ostane samo monodrama. Mislim da publika voli kada ima više likova i kada se odnosi među njima razvijaju na sceni“, kaže Nedeljković.

Lokalna priča koja prevazilazi Lazarevac

Iako su radnja i pojedini likovi povezani sa Lazarevcem i Kolubarom, Nedeljković smatra da tema ima znatno širi značaj.

„Ona jeste lokalna priča u delu koji se odnosi na čoveka koji radi u Kolubari, ali u suštini to je priča o običnom, malom čoveku. To nije samo Lazarevac“, kaže ona.

Nedeljković bi volela da buduća predstava zaživi u lokalnom pozorištu, ali ne isključuje mogućnost njenog izvođenja u Beogradu i drugim sredinama.

„Volela bih da to bude u okviru pozorišta koje smo stvarali i koje je radilo petnaest godina. Ali ako ne bude tako, biće na nekoj drugoj sceni, u okviru nekog drugog pozorišta. Imamo prostore u Beogradu. Zašto da se jedna lokalna priča ne čuje i u Beogradu?“, pita Nedeljković.

Ona veruje da će se pronaći i saradnici i podrška za realizaciju predstave.

„Za onoga ko hoće da radi uvek će biti mesta. Mislim da niko ne može potpuno da spreči čoveka koji želi da radi svoj posao. Uvek će se naći neko ko će pomoći“, poručuje glumica i rediteljka.

Nedeljković je najavila i svoju prvu premijeru u aktuelnoj pozorišnoj sezoni, zakazanu za 2. novembar. U partnerstvu sa Institutom za umetničku igru i Dorćol Plazom, Puls teatar priprema predstavu o Jovanu Ćirilovu „Evo mene više nema, a svet postoji“, u režiji Stevana Bodrože.

Upozorenje iz prošlosti ili ogledalo sadašnjosti?

Javno čitanje drame „Ja, narodni izdajnik“ otvorilo je prostor za razgovor o patriotizmu, političkom etiketiranju, društvenim podelama i odnosu vlasti prema pojedincu koji odbija da se uklopi u nametnute obrasce.

Delo nastalo na osnovu zapisa iz devedesetih godina, završenih neposredno nakon petooktobarskih promena, danas dobija novo značenje upravo zbog pitanja koja postavlja: koliko se politički obrasci menjaju, koliko se iskustva prethodnih generacija pamte i može li društvo da prekine krug ponavljanja nepravde?

Za Duška Lesendrića to je priča o čoveku kome je etiketa izdajnika nametnuta zbog porekla i drugačijeg mišljenja. Za Aleksandra Karića to je upozorenje da istorijske promene ne garantuju da se stari obrasci neće vratiti. Za Ivanu Nedeljković to je i generacijska priča, ali i poziv da mlađi ne odustanu od stvaranja drugačijeg društva.

Javno čitanje održano u Lazarevcu tek je početak rada na predstavi. Hoće li „Ja, narodni izdajnik“ dobiti pun pozorišni život na lazarevačkoj ili nekoj drugoj sceni, ostaje da se vidi. Pitanja koja je otvorilo, međutim, ne završavaju se spuštanjem zavese.