Sinoć je na sceni Puls teatra u Lazarevcu izveden komad „Ovo nije predstava“, ali ono što je publika videla i čula prevazilazi okvire pozorišne forme. Nije to bila obična predstava, već scenski prikaz stvarnosti koju zaposleni i saradnici Šabačkog pozorišta, okupljeni u neformalnu grupu „Šabačko pozorište o koncu“, kako tvrde, proživljavaju već gotovo godinu dana – od trenutka kada su javno podržali studentske proteste, pa do niza poteza koje opisuju kao kažnjavanje, degradaciju i sistematsko isključivanje iz profesionalnog života.
Umesto fikcije, publika je sinoć pratila tuđe, ali do kraja stvarne živote. Na sceni su se smenjivale lične i profesionalne drame ljudi kojima je pozorište posao, poziv i identitet, a koji danas govore o zabranama, ukidanju predstava, poniženjima, promenama sistematizacije, neizvesnosti i osećaju da su izbačeni iz sopstvene profesije. Upravo iz te potrebe da rade svoj posao i da ne pristanu na ćutanje nastao je ovaj scenski čin – pomalo satiričan, ali pre svega bolan, precizan i duboko uznemirujući.
Posebnu težinu celom događaju daje činjenica da je „Ovo nije predstava“ do sada uglavnom izvođena u alternativnim prostorima, jer oni koji je izvode više praktično nemaju svoju scenu. Gostovanje u Lazarevcu zato nije bilo samo još jedno izvođenje, već čin profesionalne i ljudske solidarnosti. Puls teatar nije im samo ustupio prostor, već im je otvorio vrata onda kada su im vrata matične institucije, po svemu sudeći, zatvorena.
Koliko im je taj povratak na pravu scenu značio, možda najbolje govori jedna potresna slika od koje je teško pobeći: kada su stigli u Puls teatar pred probu, pojedini članovi ansambla poljubili su daske scene. U tom činu bilo je više od emocije. Bila je to slika ljudi kojima je oduzeto nešto što im suštinski pripada – pravo da igraju, stvaraju i postoje u prostoru kome su posvetili svoj radni vek.
Nakon izvođenja usledio je razgovor sa publikom, a upravo je taj deo večeri dodatno potvrdio da „Ovo nije predstava“ ne završava aplauzom. Lazarevačka publika bila je spremna da sluša, pita i razgovara, a gosti iz Šapca strpljivo su odgovarali, otvarajući svako od pitanja koja su se nametala sama od sebe: šta ostaje od institucije kada počne da proteruje sopstvene ljude, koliko poniženja jedan kolektiv može da istrpi i gde prestaje upravljanje ustanovom, a počinje demonstracija sile.
Utisak večeri jeste da priča svakog od učesnika nosi zasebnu dramu. Od organizatorke Jelene Ivetić, koja je dobila otkaz, do glumice Anete Tomašević, koja otvoreno govori o odlasku u penziju kao o kraju jednog iscrpljujućeg perioda, pa do drugih članova kolektiva koji, kako sami svedoče, žive i rade u stalnom stanju neizvesnosti – imaju posao, a kao da ga nemaju; pripadaju pozorištu, a iz njega su potisnuti.
Posebno je poražavajuće što se sve to događa u ustanovi sa dugom i važnom tradicijom. Šabačko pozorište ima profesionalni ansambl još od 1906. godine, dok pozorišni život u Šapcu traje još od 1840. godine, što ovu kuću svrstava među važne tačke srpske pozorišne istorije.
U tom kontekstu, ono što se danas događa u Šapcu ne deluje kao interni sukob u jednoj ustanovi, već kao simptom mnogo šire bolesti. Kada se u kulturi kadrovske odluke donose mimo elementarne logike struke, posledice ne ostaju samo unutar zidova institucije – one se prelivaju na publiku, na grad i na čitav kulturni prostor.
Zato „Ovo nije predstava“ nije samo priča o Šapcu. Ona je opomena. Ona govori o pravcu u kojem kultura srlja kada se institucije prepuste neadekvatnim odlukama, političkoj podobnosti i upravljanju bez osećaja za umetnost, ljude i javni interes. Ljudi iz „Pozorišta o koncu“ svoje životne uloge igraju hrabro i dostojanstveno, ali ne bi smeli da ostanu sami u toj borbi.
Upravo zato je sinoćnje gostovanje u Lazarevcu bilo važno i za domaćine i za publiku. U sali nisu sedeli samo ljudi koji su došli da pogledaju program, već i oni koji su u njihovim rečenicama mogli da prepoznaju obrasce iz sopstvenih sredina, bilo da je reč o kulturi, medijima ili drugim javnim ustanovama. Otuda zahvalnost koju su gosti iz Šapca uputili Puls teatru nije bila kurtoazna. Bila je iskrena i velika – zahvalnost kolegama koji su pokazali da slobodan prostor još postoji i da se ponekad najvažnije predstave igraju upravo tamo gde ima hrabrosti da se vrata otvore.
Ovo zaista nije predstava, već svedočanstvo i opomena.
