Predstava, u dramatizaciji Aleksandre Jovanović i režiji Marije Mladenović, bavi se temama koje nadilaze lično i prelaze u društveno — otvarajući prostor za razumevanje onih čiji se glas retko čuje. U razgovoru za naš portal, glumci Ivana Nedeljković i Boba Stojimirović govorili su o procesu rada, izazovima i značaju ove predstave.
Ivana Nedeljković
Kako ste pristupili ulozi u predstavi „Poša“ i šta vam je bilo ključno da razumete kod svog lika?
„Igram nekoliko uloga koje iziskuju različite, brze promene u karakteru. Smatrala sam da sva četiri lika moraju biti u funkciji Poše, glavne junakinje. Koristeći i ‘spoljna’ sredstva, dijalekat, različite okolnosti i trenutak u kome se Poša nalazi, nije bilo teško postići ono što je publika videla.“
Postoji li trenutak u predstavi koji vam je glumački najzahtevniji i zbog čega?
„Zahtevni momenti se uglavnom odnose na brze promene lika, koji podrazumevaju izmenu celokupnog kostima i izlazak na scenu kao novi lik. Ali najveći izazov je bio savladati dijalekat Romkinje iz Vranja.“
Koliko vam je bilo važno da zadržite autentičnost emocije kroz svako izvođenje, s obzirom na težinu teme?
„Stvar je mnogo jednostavnija: imate glumački zadatak, igrate situaciju u kojoj je vaš lik. Ukoliko precizno igrate, tačno u odnosu na okolnosti, onda emocije dođu same po sebi. Ne pravim nikada emociju, to je fake. Igram u datim okolnostima koje izazovu emocije. Uostalom, ako emociju prikrivaš — dobija se jači efekat u publici.“
Predstava se bavi „nevidljivim borbama“ — koliko je, po vašem mišljenju, teško te borbe preneti publici na iskren način?
„Nije teško. Ukoliko verujete u ono što radite, ukoliko vam je stalo da sve ono što je ‘granično’ postane i ‘centralno’, ukoliko nevidljivo napravite vidljivim — onda vam je to kao primarni krik, kao da ste pustili vrisak iz sebe. Gluma je katarzična, ali potrebno je i iskustvo i rutina.“
Da li vam je ova uloga otvorila neka nova pitanja ili promene u ličnom doživljaju sveta oko vas?
„I kao direktora ustanove i kao glumicu zanimaju me retke pojave. Svakodnevicu već živimo, ona na sceni ne znači nikome, ni publici, ni izvođačima. Zadatak pozorišta je da prstom pokaže u pravcu u kom niko ne gleda, od koga svi okreću glavu. Umetnici moraju da opomenu, ukažu, osvetle, podsete…“
Kada se predstava završi i svetla se ugase — šta je ono što vi kao glumica nosite iz ove priče?
„Istina je da vas adrenalin dugo drži budnima. Osećaj da je neko sa predstave izašao razmišljajući, da je bar jedan gledalac promenio percepciju, fantastičan je. I biću krajnje sebična: činjenica da je, u ovom slučaju, pružena šansa glumici koja je u tranziciji da pokaže svoj dar — čini me spokojnom. Nečemu što je ljudski i pošteno, svojim odlukama sam doprinela.“
Boba Stojimirović
Šta vam je bilo najzahtevnije u interpretaciji?
„Prvo, ova predstava mi je bila jako interesantna zbog same teme koju obrađuje. Uloge koje sam imao prilike da igram — pošto igram dva lika — bile su mi jako zanimljive iz razloga što ranije nisam imao prilike da dobijem ovakve zadatke u pozorištu. Zbog toga sam najviše razmišljao o glumačkim sredstvima; brinuo sam da li ću ih koristiti tako da možda preteram u interpretaciji. Ipak, nadam se da sam našao pravu meru u celoj toj priči. Svakako je ovo bio veliki izazov uz divnu saradnju sa svim kolegama i spoljnim saradnicima, uključujući i rediteljku, kao i celu ekipu iz Vranja koja nam je puno pomogla u realizaciji.“
Postoji li scena koja vam je posebno emotivno zahtevna za izvođenje i zašto?
„Pa, u suštini, ja više možda imam scenu koja je emotivna, a u kojoj ne učestvujem. To mi je zanimljivo. Ima scena u kojoj glavna junakinja ispraća svoju drugaricu koja se udaje; pevaju tu pesmu i taj mladoženja koji dolazi… celo to putovanje nije baš onako… odlična je scena i meni je baš emotivna.“
Šta vam je bilo najteže tokom rada na ovoj predstavi?
„Pa ne mogu da kažem da mi je nešto bilo teško, pravo da vam kažem. Razlog je taj što su svi gledali da pomognu jedni drugima, kako kolege glumce, tako i ljudi u tehničkom sektoru i svi oko nas koji su pomogli da ovo uobličimo da izgleda ovako kako jeste.“
I za kraj, šta biste voleli da publika ponese sa sobom nakon gledanja ove predstave?
„Voleo bih da publika, a pretpostavljam da dobar deo ljudi koji nas poseti već ima tu širinu, nakon predstave još jasnije vidi i iskreno poštuje različitost kod drugih. Cilj nam je bio da kroz ovu priču otvorimo neka nova vrata u razumevanju tuđih sudbina i da gledaoci sa sobom ponesu svest o tome koliko je važno prihvatiti svakog pojedinca onakvim kakav on zaista jeste.“
Pozorište kao prostor suočavanja
Predstava „Poša“ nastala je u okviru projekta „POV-orište: Proročica“, uz podršku Vlade Švajcarske kroz projekat „Kultura za demokratiju“, koji realizuje Hartefakt fond. Kroz snažne glumačke interpretacije i jasno postavljenu poruku, ova predstava ne ostavlja prostor ravnodušnosti — već poziva publiku da pogleda tamo gde se najčešće skreće pogled.
