Pravo na te pakete imaju penzioneri čija penzija ne prelazi 34.201,32 dinara. Uz obavezu da donesu poslednji penzijski ček, kao dokaz da im država zaista veruje na reč. Za ovu namenu izdvojeno je 240 miliona dinara, kako bi oko 100.000 penzionera dobilo paket sa osnovnim prehrambenim i higijenskim proizvodima.
Ako su penzioneri u Srbiji lideri u regionu po kvalitetu života, nameće se banalno pitanje:
zašto im je potrebna solidarna pomoć?
Prema pravilima Republičkog fonda PIO, pomoć se dodeljuje onima čija primanja ne dosežu ni najnižu penziju uvećanu za 10 odsto. Prevedeno na svakodnevni jezik – onima koji ne mogu da prežive od svoje penzije.
Tu prestaje propaganda, a počinje matematika.
Sa jedne strane, vlast govori o rastu, stabilnosti i evropskom proseku.
Sa druge strane, ista ta vlast propisuje da je oko 34.000 dinara prag ispod kog se ne može živeti bez paketa brašna, ulja i sapuna.
U tom sistemu, prioritet imaju najstariji, samohrani i oni u domaćinstvima gde je penzija jedini prihod. Dakle, ljudi koji su ceo radni vek radili, uplaćivali doprinose i sada su statistički dokaz uspeha.
Ako je sve to, kako se tvrdi, rezultat politike Aleksandra Vučića, onda je fer pitati:
da li je to maksimum dometa jedne države da se „najbolji penzioneri u Evropi“ rangiraju na oglasnim tablama kako bi dobili socijalni paket?
Solidarnost nije problem.
Problem je što je solidarnost postala zamena za dostojanstvo.
U društvima koja zaista brinu o starosti, socijalna pomoć je izuzetak.
U Srbiji, ona je sistemski dokaz da zvanična priča i stvarni život ne žive u istoj zemlji.
