U emotivnom i otvorenom razgovoru, jedan od najtrofejnijih srpskih košarkaša poslednje decenije nije štedeo reči, niti skrivao razočaranje zbog odnosa sredine prema sportu, ali je pokazao i ogromnu želju da se stvari poprave – i da ostane deo te borbe.
Krenimo od samog početka – svi danas vezuju tvoje ime za Kolubaru, ali gde si zapravo napravio prve korake?
„U stvari, nisam počeo u Kolubari, već u Rudaru kod Duleta Stevanovića. U trećem razredu osnovne škole trenirao sam paralelno plivanje i košarku, a u petom i rukomet. Tek u osmom sam se vratio košarci, i to opet kod Duleta. Tad sam već počeo ozbiljnije da treniram i shvatio da je to ono čime želim da se bavim.“
Da li si još kao klinac imao ambicije da postigneš sve ovo što danas nosiš iza sebe – dres reprezentacije, medalje, inostranu karijeru?
„Iskreno, nisam odmah. Ali kako sam sazrevao i počeo ozbiljnije da treniram, došle su i ambicije. San mi je bio da zaigram za reprezentaciju i da obučem Partizanov dres. Kad sam gledao atmosferu u Pioniru, bilo mi je nezamislivo da ću jednog dana i ja biti tamo. Medalje? To je tada bilo potpuno nerealno – nisam mogao ni da zamislim da ću osvojiti medalje na tri najveća takmičenja na svetu. A onda se sve nekako desilo.“
Bez obzira na to što si mogao da biraš gde ćeš završiti karijeru – odlučio si da se vratiš u Lazarevac. Zašto?
„Zato što sam ja iz Šopića. Mogu da kažem da Valjevo osećam kao svoj grad – tamo sam proveo pet prelepih godina, i Kragujevac mi je blizak, igrao sam tamo tri godine. Ali Lazarevac je moj dom. Vratio sam se jer sam tako vaspitan. Doveo sam suprugu i našu decu – dva sina, jednog od šest i jednog od tri godine – i želim da živim tu gde pripadam. Da doprinosim zajednici. Mada me košarkaška publika u Lazarevcu nije toliko poznavala jer sam karijeru gradio van, sad sam odlučio da se vratim i ostanem.“
Da li si već ranije planirao da završiš karijeru ove sezone, ili je odluka došla spontano?
„Zapravo, desilo se spontano. Zahvaljujući ljudima iz Paragona – Nikoli Trajkoviću i Dušanu Simiću – sve se nekako poklopilo. Oni su ljudi koji iskreno žele dobro klubu i gradu. Dao sam jednu sezonu svom klubu, svom gradu. Dule je bio ključan, vodio je klub zajedno s drugima, ali bez njega i Nikole, moj povratak ne bi bio moguć. Oni su mi napravili uslove i bili oslonac.“
Objava na Instagramu je mnogima izgledala kao kraj tvoje karijere. Da li je to stvarno kraj, ili ipak ostavljaš neku mogućnost?
„Objavio sam sliku sa Nikolom i Dušanom da im se zahvalim na svemu. Ljudi su to doživeli kao oproštaj, i 99% to i jeste tako. Meni jeste bio cilj da karijeru završim u svom gradu. Ali nisam nikad od onih koji nešto izričito tvrde. U svakom slučaju, bio je to momenat da se zahvalim ljudima koji su verovali i pomogli da izguramo sezonu, i da dokažemo da sport u Lazarevcu još živi.“
Ostaješ u Kolubari i dalje? U kom smislu planiraš da se angažuješ?
„Da, ostajem. Dokle god su Dule i Trajković tu i dokle god postoji ovakva atmosfera, ja ću pomagati koliko god mogu. Neću biti trener – to radi Vladimir Marić i to jako dobro. Ali želim da radim s decom, da im budem podrška. Već sam ovog leta planirao da se posvetim treninzima sa mlađima. Da ih zadržimo u Lazarevcu. Da znaju da ovde mogu da uspeju. Da ne beže odmah za Beograd.“
Pominje se mogućnost objedinjavanja Kolubare, Paragona i Rudara. Da li je to realno?
„Već sada Paragon i Kolubara funkcionišu kao jedan tim. Sarađujemo i sa Akademijom sporta, Gera je kod nas u klubu. Ako bismo napravili plan sa Nikolom, i Rudar bi mogao da se priključi. Ne mora sve da se zove isto, hvala Bogu ima dovoljno dece. Ali treba da radimo za isti cilj – da deca imaju uslove, da se ne razdvajaju, već okupljaju. Kolubara kao centralna figura, ali svi pod jednim sportskim interesom.“
Nedavno si pomenuo da podrška izvan Paragona nije bila na nivou. Da li te to razočaralo?
„Malo jeste. Krenuli smo u avgustu, sve je bilo na brzinu. Ispostavilo se da su jedini koji su stali uz nas bili Nikola i Dušan. Očekivao sam možda još nekog – da podrži sve to, jer to nije klub radi kluba, nego radi grada. Ako se stvari isplaniraju unapred, možemo napraviti još bolju ekipu i uslove sledeće sezone. A imamo i ideju da napravimo razvojni tim za našu decu.“
Jedan tvoj kolega, Nemanja Stolić, govorio je za naš portal o nedostatku podrške sportu u Lazarevcu. Da li deliš njegov stav?
„Naravno. Nemanju izuzetno poštujem. On je oduvek bio posvećen, bio je uz mene i 2014, i 2016, i 2017. kad sam donosio medalje. Sve je organizovao, bio je pokretač. A tada grad – da kažem iskreno – nije ni reagovao. Niti sam išta tražio, niti sam očekivao, ali nije bilo ni simboličnog priznanja. Navikao sam da se sam dokazujem, i zato mi nije smetalo, ali to nije dobro za decu koja dolaze posle.“
Misliš li da bi insistiranjem na sportskim priznanjima mogli motivisati novu generaciju?
„Apsolutno. Nije normalno da se ne pravi makar godišnje priznanje za sportistu godine. To su stvari koje motivišu. Ja pričam isključivo o sportu – ne znam ništa o politici, ekonomiji, građevini – ali u sportu sam ceo život i znam šta bi pomoglo. Recimo, 2013. u Kragujevcu sam proglašen za sportistu godine, a igrao sam samo tri godine tamo. U Lazarevcu – nikada. I opet, ne kažem to zbog sebe, već zato što znam koliko bi to značilo mladima.“
Za kraj – kako vidiš sebe u narednom periodu?
„Živim u Šopiću. Tamo sam najmirniji. Provodim dosta vremena i u Vrnjačkoj Banji. Ostatak vremena želim da posvetim radu sa decom, razvoju kluba, svemu što smo započeli. Ako se zadrže ovakvi uslovi i ovakvi ljudi u klubu, voleo bih da ostanem deo te priče. Ne kao trener, ali u nekoj organizacionoj i mentorskoj ulozi.“
Poruka za kraj?
„Veliko hvala našim navijačima koji su došli u Zemun – ispunili su celu tribinu, i to se ne zaboravlja. Žao mi je što nismo pobedili, ali obećavam – sledeće sezone ćemo biti još jači. Verujem da Kolubara zaslužuje prvu ligu. Imamo halu, organizaciju, ljude. Samo nam treba još malo podrške – i to ćemo ostvariti.“
