Za neke osobe sa invaliditetom glasanje nije samo stvar odabrane političke opcije ili volje. Nepristupačnost je prepreka sa kojom se susreću u ulazu u kome žive, na trotoarima, pa sve do ulaska u bilo koju zgradu. Arhitektonska nepristupačnost nije jedina teškoća sa kojom se susreću: zvučna signalizacija i taktilna staza za slepe i slabovide kod nas nisu standard, inkluzivni prostori za osobe sa autizmom ili epilepsijom naprosto ne postoje. Parking mesta za osobe sa invaliditetom nema ni približno dovoljno. Ali, ima nešto što postoji, a čega treba da se podsetimo – snaga komšiluka.
Šta treba da znamo i šta možemo da uradimo?
Naša dužnost kao zajednice je da čuvamo autonomiju i dostojanstvo osoba sa invaliditetom. Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom garantuje im to, kao i pravo da izađu na izbore, ali u praksi su stvari drugačije. Kako bismo stvarnost učinili boljom, ne smemo da pretpostavljamo da je svakoj osobi sa invaliditetom potrebna pomoć. Najbolje je pitati da li je i kakva podrška potrebna. Nekome će to biti prevoz, nekome da ima za koga da se pridržava ili da neko prinese stolicu, nekome će trebati emotivna podrška jer se uznemiri od gužve ili jarkog svetla. Nekome neće biti potrebno ništa.
Takođe, treba da imamo na umu da nije svaki invaliditet vidljiv. Autizam ne mora da se vidi, a svakako ne vidimo da li nekome nedostaje bešika i nosi kesu za urostomu. A onda imamo negovatelje i negovateljice, koji takođe mogu da imaju neku vrstu invaliditeta. Možda im je potrebno da neko pričuva njihovo dete ili osobu koju neguju ili da neko ide sa njima na glasanje kao pomoć u slučaju da se dete ili osoba uznemiri.
Važno je da znamo da zakon izričito dozvoljava da slepo lice, lice sa drugim vidovima invaliditeta ili nepismeno lice koje ne može samo da popuni listić ima pravo da angažuje pomagača po sopstvenom izboru.
Nepokretne osobe, nemoćna i stara lica mogu da glasaju od kuće i možda im je potrebna pomoć nekoga kome veruju oko prijave i popunjavanja listića. Za glasanje od kuće potrebno je da ova lica blagovremeno prijave svoje učešće lokalnoj izbornoj komisiji, najranije 72 sata pre glasanja, a najkasnije do 11 časova na sam dan glasanja. Prilikom prijavljivanja birač treba da navede sledeće lične podatke: ime i prezime, jedinstveni matični broj građana, adresu prebivališta, kontakt telefon, kao i razloge zbog kojih nije u mogućnosti da glasa na biračkom mestu. Birački odbor određuje svoja tri člana (poverenike biračkog odbora), koji su imenovani na predlog različitih ovlašćenih predlagača, da odu kod birača koji glasa van biračkog mesta, utvrde njegov identitet, izvrše proveru UV lampom i predaju mu potvrdu o izbornom pravu za glasanje van biračkog mesta. Zatim uručuju glasački listić, zbirnu izbornu listu i poseban koverat u koji će birač staviti popunjen glasački listić. Birač ostaje sam u prostoriji u kojoj glasa ili uz pratnju osobe koju je, u skladu sa svojim zakonskim pravom, izabrao za pomagača.
Zašto je važna pomoć iz komšiluka?
Nevena Tarlanović je osoba sa invaliditetom i osnivačica neformalne grupe Sposobne politike. O svom iskustvu sa izborima kaže:
„Kao osoba sa invaliditetom smatram da, kao ni do sada, ni ovi predstojeći izbori nisu adekvatno prilagođeni osobama sa invaliditetom. Uprkos činjenici da osobe sa invaliditetom čine najbrojniju populaciju među vulnerabilnim društvenim grupama, malo je reći da je zanemarena njena bitnost kako u samim biračkim procesima, tako i sam čin glasanja na dan izbora. Da budem konkretna, kao korisnica hodalice, biračka mesta su za mene misaona imenica u smislu arhitektonske pristupačnosti. Uliva mi optimizam solidarnost i senzibilisanost za probleme sa kojima se susreću ne samo osobe sa invaliditetom nego i stara lica kada se radi o arhitektonskoj pristupačnosti biračkih mesta.“
Stigma oko invaliditeta je i dalje jako prisutna u našem društvu. Možda će nam neko reći da mu ili joj ne treba pomoć iz osećaja sramote. Srećom, rešenje je jednostavno i tiče se izgradnje poverenja i zajednice. Ne radi se samo o izborima, već o razumevanju da su osobe sa invaliditetom ravnopravni članovi društva, a ne pasivni posmatrači stvarnosti. I na kraju, bez njihovih iskustava i poznavanja sistema nemoguće je napraviti zdrave socijalne politike od kojih svi imaju koristi.
