Između politike i radničkog dostojanstva: Goran Perišić i Živojin Milovanović kandidati Studentske liste o izazovima Lazarevca i Kolubare

Postoje politička pitanja koja se mogu postaviti gotovo bilo gde: broj mandata, politički programi ili planovi o koalicijama. S druge strane, postoje i teme koje su neraskidivo vezane za specifičnu lokalnu sredinu.

U Lazarevcu se neka od njih ne mogu odvojiti od „Kolubare“, rudnika, energetike i hiljada ljudi čiji su poslovi i porodična sigurnost decenijama vezani za taj sistem. Ne mogu se odvojiti ni od pitanja kako se dobija posao, koliko traje ugovor, da li mladi ostaju i šta se događa kada se promeni sistem od kojeg zavisi čitava lokalna zajednica.

Zato smo dvojici kandidata sa Studentske liste, Goranu Perišiću i Živojinu Milovanoviću, postavili pitanja koja ne traže samo političke poruke, već odgovore koje bi građani mogli da zapamte i ponovo postave nakon izbora.

Grad koji živi od sistema većeg od sebe

Za Gorana Perišića, koji dolazi iz rudarskog kraja i ima iskustvo rada u sistemu „Kolubare“, jedna od najvećih zabluda o Lazarevcu jeste slika koja se o ovom kraju stvara spolja.

„Smatram da ljudi van Lazarevca često ne vide dalje od samog rudnika, uglja i navodno velike plate, dok čoveka, koji iza tog posla stoji, uglavnom ne vide.“

Iza rudnika, prema njegovim rečima, nisu samo proizvodnja i brojke, već ljudi, porodice i čitave lokalne zajednice koje su decenijama povezane sa energetskim sistemom Srbije.

„Ne vide koliko je to težak i odgovoran posao, koliko porodica zavisi od tih radnih mesta i koliko je ceo kraj decenijama duboko povezan sa energetskim sistemom Srbije.“

Perišić podseća da se rudarstvo ne može svesti samo na proizvodnju uglja.

„Rudarstvo ne može da se svede na pitanje proizvodnje uglja. To su pre svega ljudi, koji svakog dana rade u teškim uslovima, često rizikujući svoje zdravlje, da bi Srbija imala stabilno snabdevanje električnom energijom.“

Njegova slika „Kolubare“ nije samo slika sigurnog posla i velikih plata.

„Verujem da ljudi u Srbiji često imaju neku drugačiju sliku o „Kolubari“, kako im se godinama predstavlja uglavnom ona lepša strana , velike plate, siguran posao i utisak da je sve bajno i sjajno. Mi, koji radimo ovde, znamo da nije sve baš tako. Iza te slike stoji zahtevan i odgovoran rad, teški uslovi i problemi o kojima se nedovoljno govori.“

Između posla i životne sredine

U Lazarevcu pitanje zaštite životne sredine teško je odvojiti od pitanja radnih mesta. Perišić smatra da građani ne bi trebalo da budu primorani da biraju između ta dva interesa.

„Ne mislim da te dve stvari moraju da budu suprotstavljene. Naprotiv, mislim da je najveća greška da od građana Lazarevca tražimo da biraju između zdrave životne sredine i posla.“

Kao jedno od mogućih rešenja navodi ulaganje u savremene tehnologije.

„Ne može se očekivati promena energetskog sistema preko noći. Na primer, ono što mi tražimo je ulaganje u savremene tehnologije, poput osumporavanja, kako bismo istovremeno sačuvali proizvodnju i radna mesta, a smanjili zagađenje.“

Govoreći o dekarbonizaciji, Perišić insistira na tome da promena ne sme da znači nagli gubitak radnih mesta.

„Slažem se da treba izraditi strategiju dekarbonizacije ali da je izrade naši stručnjaci, a ne strani kapitalisti. Dekarbonizacija ne sme da znači da se preko noći ugase kopovi i ostave ljudi bez posla. Ona treba da bude postepena, planska i da obezbedi budućnost radnicima kroz nova radna mesta, investicije, prekvalifikacije i razvoj novih energetskih kapaciteta.“

Njegov stav je da svako postojeće radno mesto mora imati perspektivu u promenjenom sistemu.

„Mora da postoji alternativa, jedno radno mesto zameniti sa drugim u istoj opštini. Ovo je jedini način da se spreči masovno iseljavanje i socijalni kolaps u opštinama koje zavise od javnih preduzeća.“

Ipak, bez obzira na buduće promene energetskog sistema, Perišić smatra da radnik mora ostati u centru tog procesa.

„Ako se bude menjao energetski sistem, radnik ne sme da bude kolateralna šteta te promene. Mora da bude deo tog procesa i da zna šta ga čeka za pet, deset i dvadeset godina.“

Posao kao pitanje dostojanstva

Ako Perišić govori iz iskustva čoveka koji poznaje energetski sistem, Živojin Milovanović svoju političku priču gradi iz perspektive radnika.

„Ja dolazim iz Lazarevca. Ovde sam rođen, ovde sam odrastao i ovde planiram i da ostanem.“

Kaže da ne želi da predstavlja samo Lazarevac, već sve radnike.

„Ne predstavljam samo Lazarevac. Trudiću se da predstavljam sve radnike i da se izborim za što bolja radnička prava, bolje uslove rada i očuvanje naših firmi u državnom vlasništvu.“

Milovanović navodi da je studente bezuslovno podržao, a da ih je priča o pravima radnika dodatno povezala.

„Studentе sam bezuslovno podržao u njihovim akcijama, a priča o pravima radnika nas je povezala. Jedna stvar je vodila ka drugoj. Mi nismo ćutali i čekali, već smo se borili i radili, povezali se sa ostalim nezadovoljnim radnicima iz različitih struka.“

Ulazak u političku partiju, kaže, za njega nije bio opcija.

„Ulazak u bilo koju političku partiju za mene nije bio opcija, jer to nije bio cilj moje borbe. A kada je usledio poziv od studenata, koji iskreno nisam očekivao ni u najluđim snovima, to je za mene bila ogromna čast, ali i odgovornost. Prihvatanje tog poziva za mene predstavlja patriotski čin.“

„Savremeni robovi“ i pitanje ko dobija posao

Kada govori o problemima koje bi trebalo rešavati među prvima, Milovanović ne počinje od velikih državnih politika, već od načina na koji ljudi rade.

„Agencijsko zapošljavanje ili ćerke firme koje otimaju i onako mali novac koji radnici poštenim radom zarađuju.“

Njegov opis položaja tih radnika posebno je oštar:

„Ti ljudi su savremeni robovi koji su ucenjeni privremenim rešenjima i lažima pred svake izbore.“

Smatra da se tome mora stati na put.

„Tim stvarima se mora stati na put. To se neće promeniti dokle god su oni koji su to razvijali i dalje na vlasti.“

Perišić isto pitanje posmatra kroz depolitizaciju javnih preduzeća i profesionalizaciju zapošljavanja.

„Direktori i rukovodioci moraju da se biraju na osnovu stručnosti, iskustva i rezultata, a ne na osnovu stranačke pripadnosti.“

Još konkretnije govori o tome ko bi, prema njegovom stavu, trebalo da dobije posao:

„Čovek treba da bude zaposlen zato što ima odgovarajuće znanje, sposobnost i rezultate, a ne zato što pripada određenoj stranci ili sindikatu.“

I dodaje:

„Posao ne sme da zavisi ni od stranačke knjižice, ni od sindikalne pripadnosti, ni od političke podobnosti.“

Ko treba da odlučuje o „Kolubari“?

U Lazarevcu pitanje energetike nije apstraktno. Ono je pitanje radnog mesta, porodičnog prihoda, budućnosti grada, ali i životne sredine.

Perišić smatra da u donošenju odluka o sistemu moraju da učestvuju oni koji ga poznaju iznutra.

„Drugačije bih, prvenstveno, pristupao donošenju takvih odluka, tako što bih mnogo više uključio ljude koji taj sistem poznaju – radnike, inženjere i stručnjake. Oni koji najbolje poznaju problem moraju da budu za stolom kada se odlučuje o njihovoj budućnosti.“

Njegov stav o ulozi domaćih stručnjaka dodatno je direktan:

„Smatram da o budućnosti EPS-a ne treba da odlučuju ljudi sa strane, dok u tom procesu naše stručnjake ostavljamo po strani. Ne mogu Norvežani da znaju bolje od naših inženjera, rudara i svih ljudi koji decenijama rade u tom sistemu, šta je najbolje za EPS. Srbija ima svoje stručne i sposobne ljude koji poznaju sistem od kopa do elektrane.“

Istovremeno, ne odbacuje stranu ekspertizu.

„Ne negiram da strana ekspertiza može da bude korisna, ali krajnje i važne odluke o strateškom državnom sistemu moraju da se donose u Srbiji, u interesu Srbije.“

Milovanović značaj rudarstva i energetike takođe vezuje za širi interes države.

„Interesi Lazarevca su u neslaganju sa trenutnim režimom i to je ono u čemu smo se mi složili, na čemu smo radili i šta pokušavamo da popravimo. Zajedničkog smo mišljenja da su rudarstvo i energetika od ključnog značaja za stabilnost naše zemlje i da to treba razvijati i čuvati u našim rukama.“

Šta građani mogu da očekuju za 12 meseci?

Politička odgovornost počinje tek nakon izbora. Zato smo Perišića pitali da li je spreman da javno objavi konkretne ciljeve koje bi pokušao da ostvari u prvih 12 meseci.

Njegov odgovor je nedvosmislen:

„Da, apsolutno. Ako tražimo poverenje građana, onda moramo biti spremni da prihvatimo i odgovornost koju to poverenje nosi.“

Istovremeno, ne želi da obećava ono što nije u njegovoj nadležnosti.

„Spreman sam da javno kažem za šta ću se zalagati, ali ne želim da građanima obećavam ono što nije u mojoj moći da sam ispunim.“

Među konkretnim temama koje navodi jesu budućnost „Kolubare“, položaj radnika, budućnost svih radnika Pro-Tenta, sigurnost radnih mesta i uslovi rada.

„Neću obećavati građanima: „Ja ću to sigurno rešiti“, jer to ne bi bilo odgovorno. Obećaću ono što mogu da kontrolišem, a to je da ću se za to boriti, da neću ćutati i da ću javno podnositi izveštaj šta sam pokrenuo, šta je urađeno, a šta nije.“

I na kraju:

„Građani će moći, posle 12 meseci, da sami procene da li sam svoj posao radio kako treba.“

Milovanović, sa druge strane, ne određuje rok u kojem bi sve probleme bilo moguće rešiti, ali izdvaja pitanja koja bi građani mogli da postave.

„Ne znam koliko će vremena za neke stvari biti potrebno, ali može da se postavi pitanje: šta je sa radnicima na ProTENT ugovorima, Zakonom o radu i Zakonom o štrajku?“

Radnik nije statistika

U njihovim odgovorima razlikuju se politički putevi i iskustva, ali se određene teme ponavljaju: radnik, sigurnost zaposlenja, budućnost „Kolubare“, profesionalizacija zapošljavanja i odgovornost prema ljudima koji žive u Lazarevcu.

Milovanović tu odgovornost opisuje iz perspektive čoveka koji je i sam deo radničke priče:

„Treba da se čuje i radnik sa terena, da čujemo stvarne probleme, a ne da budemo samo statistika na nekom papiru.“

Istovremeno, svestan je odgovornosti koju nosi kandidatura:

„Želim da ostanem prisеban i sa obe noge na zemlji. Nadam se da ću biti dostojan ovog poziva.“

Perišić svoju ulogu vidi šire od pitanja radnih mesta. Govori o zdravstvu, obrazovanju, poljoprivredi, lokalnoj infrastrukturi i drugim oblastima koje direktno utiču na život građana.

„Parlament treba da bude mesto gde se štiti interes svih građana, a ne samo interes određenih grupa.“

Kada politika dobije ime i prezime

Za Lazarevac, pitanja o „Kolubari“, radnim mestima, radničkim pravima i budućnosti grada nisu samo političke teme, već pitanja koja direktno utiču na svakodnevni život građana.

Goran Perišić i Živojin Milovanović izneli su svoje stavove i prioritete. Nakon izbora, njihovu političku odgovornost neće određivati samo ono što su najavili, već i ono što budu pokrenuli, ostvarili i o čemu budu javno izveštavali.

Na kraju, najvažnije merilo biće razlika između izgovorenih reči i konkretnih poteza.