Osumnjičeni I. M. i I. S. bili su zastupnici udruženja građana „Institut za neformalno obrazovanje Alternativa mladih“. Kako je saopštilo tužilaštvo, udruženju su od 2020. do avgusta 2025. godine Grad Novi Sad i AP Vojvodina dodelili ukupno 3.730.000 dinara.
Sumnja se da projektne aktivnosti nisu realizovane, a da su davaocima sredstava dostavljani izveštaji u kojima je prikazivano da su održavane radionice, predavanja i druge aktivnosti. Osumnjičenima je određeno zadržavanje, a dalji postupak treba da utvrdi sve okolnosti i eventualnu krivičnu odgovornost.
Ovaj slučaj, međutim, nije zanimljiv samo zbog dve uhapšene osobe i jednog udruženja. On ponovo otvara mnogo šire pitanje: šta se dešava sa milionima dinara koje gradovi i opštine svake godine dele udruženjima građana i ko zaista proverava šta je za taj novac urađeno?
Samo nekoliko dana ranije u Novom Sadu je uhapšen i zastupnik udruženja „SRBICA“, zbog sumnje u vezi sa projektima vrednim oko tri miliona dinara. U septembru je zabeležen još jedan slučaj, povezan sa 23 projekta vredna oko 6,3 miliona dinara.
Obrazac je sličan: novac se dobije na konkursu, projekat se formalno vodi kao realizovan, a zatim se postavlja pitanje da li su radionice, predavanja i druge aktivnosti zaista održani u obimu koji je prikazan.
Ko zapravo proverava projekte?
Na papiru, procedura je jednostavna. Udruženje konkuriše, komisija boduje projekat, donosi se odluka, potpisuje ugovor, projekat se realizuje, a na kraju se dostavljaju narativni i finansijski izveštaji.
Ali ključno pitanje ostaje isto: ko proverava da li se ono što piše u izveštaju zaista dogodilo?
Ako je odobreno nekoliko stotina hiljada dinara za radionice, da li neko proverava gde su održane, koliko je ljudi učestvovalo, ko ih je vodio i postoje li tragovi realizacije mimo samog izveštaja? Da li postoje pozivi, fotografije, potpisne liste, materijali, javne objave i drugi dokazi da je projekat zaista sproveden?
Ili se kontrola uglavnom završava time što je dokumentacija formalno uredna?
Ovo nije samo pitanje Novog Sada
Gotovo svaka lokalna samouprava u Srbiji izdvaja novac za udruženja građana. Finansiraju se kultura, mladi, ekologija, socijalna zaštita, sport, ljudska prava, položaj žena, osobe sa invaliditetom i brojne druge oblasti.
Veliki broj organizacija taj novac koristi upravo za ono za šta je namenjen. Upravo zato bi njima trebalo da bude u interesu da sistem bude transparentan i da se jasno razdvoje organizacije koje rade od onih koje bi javne konkurse mogle da koriste samo kao izvor novca.
A šta se dešava u našim opštinama?
Slučajevi iz Novog Sada zato bi trebalo da budu povod da se isto pitanje postavi i drugde.
Koliko je novca poslednjih godina izdvojeno za udruženja građana? Ko je sredstva dobijao iz godine u godinu i za koje projekte? Postoje li organizacije čije aktivnosti građani gotovo nikada ne vide, iako iz budžeta dobijaju značajna sredstva?
Ko sedi u komisijama koje odlučuju o dodeli novca i kako se proverava realizacija projekata? Koliko je kontrola sprovedeno na terenu, da li je ikada utvrđeno da projekat nije realizovan i da li je od nekog udruženja tražen povraćaj novca?
To su pitanja na koja bi građani trebalo lako da dobiju odgovor.
Novac nije problem, problem je odsustvo kontrole
Finansiranje udruženja iz budžeta samo po sebi nije sporno. Bez tih sredstava mnoge važne aktivnosti u lokalnim zajednicama ne bi ni postojale.
Problem nastaje kada javni novac prati slaba ili samo formalna kontrola.
Ako je projekat plaćen novcem građana, i njegov rezultat mora biti javan. Građanin bi trebalo da može da vidi ne samo da je neko udruženje dobilo, na primer, 800.000 dinara, već i šta je za tih 800.000 dinara konkretno urađeno.
Slučaj iz Novog Sada zato nije samo priča za rubriku hronike.
To je i povod za mnogo šire pitanje:
Ko je u našoj opštini dobijao novac građana i šta je za taj novac uradio?
