Andrea Besedeš Nađ, kandidatkinja Studentske liste iz Stare Moravice, prosvetna je radnica, aktivistkinja i diplomirana inženjerka informatike. Radila je kao nastavnica u osnovnoj školi u Bajmoku, bila predsednica štrajkačkog odbora u svojoj školi i aktivna članica prosvetnog sindikata. Majka je četvoro dece – troje je rodila, dok je četvrto dete u porodicu došlo kroz porodični smeštaj. Ono što je počelo kao „3+1“, kako opisuje svoju porodicu, postalo je trajno i traje već dvadeset godina. Godinama se bavi i zaštitom napuštenih životinja i vodi azil za pse.

Jedna je od nastavnica i profesorki kojima ugovor nije produžen nakon podrške studentskim protestima. Za Pravo u centar govori o tome šta su je deca naučila o društvu, zašto smatra da mladi već dugo drže lekciju odraslima, iskustvu diskriminacije, urušavanju poverenja u institucije, odnosu društva prema onima koji nemaju moć i glas i o tome kakvu bi zemlju želela da ostavi svojim nekadašnjim učenicima.

Godinama ste radili sa decom. Šta su vas učenici naučili o društvu u kojem živimo, a što odrasli često ne žele da vide?

“ Mi odrasli često mislimo da su deca „glupa“ ili bar slepa, da ne vide kada nešto nije u redu. Možda ne mogu sve da razumeju, ali osećaju, a to ih čini još osetljivijima i ranjivijima. Vide šta se događa u porodici, školi, na ulici i, naravno, na društvenim mrežama. Često su bolje informisana od odraslih, a ipak ostaju sama sa svojim mislima i brigama, bez nekoga ko će im nešto objasniti ili ih utešiti. Mene je uvek zaprepašćivalo to što roditelji, a posebno nastavnici, često ne žele ili ne znaju da odgovore na dečja pitanja.„

Posle tragedije u „Ribnikaru“ Ministarstvo je izdalo uredbu da nastavnici treba da razgovaraju sa učenicima.

„Sećam se tih uplašenih lica mojih učenika. Bilo je strašno gledati ih i slušati šta im se sve vrti po glavi. Ipak, veliki broj mojih kolega nije imao hrabrosti da se suoči sa sopstvenim strahom i sasluša tu decu. Već sledećeg dana dogodila se još jedna tragedija, koja je trebalo da zaustavi celu Srbiju i da ne mrdnemo ni korak dok ne promenimo ovaj sistem. A nismo stali. Neki nisu hteli ni da razgovaraju o tome.“

Danas su upravo mladi pokrenuli proteste i Studentsku listu. Imate li osećaj da su učenici počeli da drže lekciju odraslima?

„Verujem da već skoro dve godine učenici drže lekciju ne samo svojim nastavnicima nego celom društvu. Oni istrajavaju, ne gube snagu i kod njih nema zastajanja. Kada neki „pametni odrasli“ zaključe, često sa olakšanjem, da su prestali i predali se, oni rade u tišini i tajnosti, planiraju i ponovo nas iznenade svojim bistrim umom i zajedništvom. Umesto nas, pametnih sveznalica, bore se da ovu ruševinu od države i društvo tužnih i beznadežnih ljudi pretvore u zemlju o kojoj većina nas sanja.“

Ona je dodala da svestranost studenata pokazuje da u Srbiji još postoji veliki broj nastavnika koji razumeju da njihov posao nije samo da prenesu gradivo, već i da obrazuju mlade kao buduće građane i ljude koji će jednog dana voditi društvo.

Ukazala je i na česte ocene koje dolaze i od predstavnika vlasti i od dela opozicije da studenti „nemaju pojma kako se vodi država“. Kako je rekla, svima koji tako misle savetuje da najpre pročitaju njihov program, počev od prvih jedanaest tačaka.

Besedeš Nađ očekuje da će, kada studenti objave i ostale programske tačke koje se odnose na važne oblasti demokratskog i pravednog društva, od zaštite životne sredine do manjinskih prava, postati jasnije da su procene o njihovoj političkoj nezrelosti bile preuranjene.

Doživeli ste institucionalno nasilje i diskriminaciju kroz slučaj neprodužavanja ugovora. Koliko je to iskustvo uticalo na odluku da prihvatite kandidaturu?

„Od početka protesta podržavala sam studente, šetala sa njima, činila sve što sam mogla da im pomognem i pokušavala da probudim građane, naročito nastavnike. Bez prevelikog uspeha. To što mi ugovor nije produžen bio je ogroman šamar za mene. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatovala je da je moj slučaj zasnovan na diskriminaciji. Ja navodno nisam bila stručna, ali je u toj školi po novim ugovorima ostalo sedam nestručnih nastavnika, a još dve nestručne osobe primljene su u radni odnos. Poverenica je navela i mere koje je škola trebalo da sprovede – da me vrati u radni odnos, da mi pošalje pisano izvinjenje i da ubuduće vodi računa da u okviru svojih redovnih poslova i aktivnosti ne krši propise o zabrani diskriminacije. Preporuka je stigla u školu pre jedanaest meseci i ostala bez reakcije.“

Najveću bol, ipak, trvdi Andrea, izazvale su tuga i neverica njenih učenika.

To što je kandidatkinja Studentske liste iznenadilo je, a možda i malo uplašilo.

„Ako oni veruju u mene i smatraju da sam jedna od osoba koje mogu da im pomognu u ostvarivanju njihovih želja, ali i želja svih poštenih i moralnih ljudi ove zemlje, onda moramo da nastavimo da se borimo zajedno sa njima.“

Kako danas detetu objasniti da treba da veruje institucijama kada ste vi lično doživeli da institucija može da bude nepravedna prema nastavniku?

„Niko im to ne može objasniti. Deca odrastaju gledajući nas i prate nas budnim okom. Dok su mala, možda još veruju u bajku da su odrasli ljudi pametni i da im se može verovati. Kada dođu u godine u kojima počinju da nas gledaju kritičnim očima, brzo shvate da mi nismo dobar primer koji vredi pratiti i slušati. Mi smo dozvolili da nam živote pretvore u životarenje. Trideset godina trpimo, objašnjavamo sami sebi i na kraju ubedimo sebe da ne možemo ništa da promenimo jer to ne zavisi od nas.„

Besedeš Nađ dodaje i to da smo dozvolili da se uruše sve institucije, upravo one koje bi trebalo da nas čuvaju, obrazuju, leče i brane.

„Zavisi od nas. Samo smo se predali i dozvolili da nas gaze, zaboravili šta znači i koliko vredi ljudsko dostojanstvo. Ćutimo i okrećemo glavu sve dok ne dođemo mi na red. Kada bismo svi podigli glavu i zajedno, solidarno rekli: „Ne želimo da živimo ovako“, i naša deca bi bila zdravija u svakom smislu. Studenti neće sagnuti glavu i ućutati, neće pristati na manje nego što su zamislili i zaslužuju. Ne samo oni, nego svi mi, građani ove prelepe i bogate zemlje. Kada Studentska lista pobedi na izborima, to bi trebalo da znači da Ustav ponovo postane najjače oružje u rukama stručnih ljudi sa integritetom i da institucije vode oni koji znaju svoj posao i nisu na prodaju. „

Majka ste četvoro dece, a bavite se i zaštitom životinja. Šta način na koji tretiramo napuštene pse govori o tome kako kao društvo tretiramo one koji nemaju moć i glas?

Andrea Besedeš Nađ svoju porodicu opisuje kao „3+1“ – troje dece je rodila, dok je četvrto u porodicu došlo kroz porodični smeštaj. Ono što je počelo kao smeštaj postalo je trajno i već dvadeset godina je jednostavno porodica. Istovremeno, veliki deo svog života posvetila je napuštenim životinjama i vodi azil za pse.

Ona tvrdi da nekima nisu važna ni deca, ni stariji ljudi.

„Nije važno što nam uništavaju vazduh, vodu i prirodna bogatstva. Prodaje se sve, kao da zdravlje ljudi i celog društva ima cenu. Ipak, svi smo mi krivi jer smo dozvolili da i pomisle da su svemoćni. Jedno pravo društvo brani svakoga i sve, naročito one koji nemaju glas. Posle 25. oktobra moramo pokazati i dokazati, ne samo studenti i ne samo kandidati na njihovoj listi, već svi građani, da znamo šta znači ljudska odgovornost. Svi „predstavnici“ moraju odgovarati pred zakonom i za činjenje i za nečinjenje, ali i celo naše društvo mora postati odgovornije. Svaki građanin ima svoj zadatak da pomogne da povratimo izgubljene godine i izgubljene moralne i etičke vrednosti. „

Ako dobijete mandat, šta biste voleli da za četiri godine možete da kažete svojim bivšim učenicima: „Ovo sam uspela da promenim“?

„Meni bi bilo važno da moji bivši učenici, ali i svi ostali ljudi, posle isteka mandata kažu ili bar pomisle: „Ova se ništa nije promenila.“ Želim da vidim lica sa osmehom i verom u bolju budućnost. Želim da na svim medijima vidimo istinite i objektivne vesti, da u našim prodavnicama i na pijacama kupujemo domaće proizvode, da imamo zdravstveni sistem dostupan svima i škole sa reformisanim programima i načinom rada, u kojima su deca srećna i slobodna, nastavnici zadovoljni, a svi puni radoznalosti i osećaja pripadnosti.“

Takođe kaže da želi da u azilima ostane mali broj pasa i da budu kažnjeni svi koji su neodgovorni – oni koji napuštaju ili zlostavljaju svoje ljubimce, oni koji su se okoristili o ogroman novac namenjen poboljšanju uslova života napuštenih životinja, ali i nelegalni odgajivači, da ne koristim reč „štanceri“.