A ne vidimo mnogo toga, ili se makar vešto pravimo. Dok u jesenjim jutrima tražimo utehu u toploj šolji kafe i trgujemo sa sopstvenim komforom, sistemi oko nas pucaju po šavovima, a rešenja se odlažu za neka srećnija vremena koja nikako da dođu. Lakše je primetiti opalo lišće nego činjenicu da su nam prioriteti odavno svedeni na preživljavanje iz dana u dan, dok strpljenje građana curi brže od vode iz dotrajalih cevi. Navikli smo da nas svaka sezona zatekne nespremne, a da svaka nepravda postane tek kratka vest uz jutarnju kafu, posle koje se mirno prelazi na dnevnu rutinu.
Jesen ne opominje zato što je hladna, već zato što skida maske. Ona nas pita dok koračamo poznatim ulicama da li smo zaista spremni da menjamo sopstvene navike ili ćemo i ove godine ostati nemi posmatrači vlastite stagnacije, čekajući da neko drugi reši ono što je na našem sopstvenom pragu. Vreme je da prestanemo da krivimo kalendar i vremenske prilike – jer grad ne čine ni fasade ni propisi, već ljudi koji u njemu ćute ili progovaraju.
