Prema navodima roditelja, kamera nije usmerena direktno prema kabinama u kojima učenice obavljaju fiziološke potrebe, već se nalazi u zajedničkom delu toaleta.

Roditelj kaže da je pitanje kamere pokrenuo i na roditeljskom sastanku, gde je, prema njegovim rečima, kao razlog za njeno postavljanje navedena potreba da se spreče vandalizam i problemi sa narkoticima.

„Pitao sam zašto onda nema kamera u učionicama. Rečeno mi je da tamo ne smeju da budu zbog prava na privatnost dece. Kada sam rekao da smatram da kamera ne bi smela da bude ni u prostoriji toaleta, odgovoreno mi je da će to biti provereno“, naveo je roditelj.

On tvrdi i da roditelji prethodno nisu bili upoznati sa postojanjem kamere, kao i da na pitanje ko prati video-nadzor nije dobio odgovor.

Todorović: Postavljanju kamera mora da prethodi propisana procedura

Portal „Pravo u centar“ kontaktirao je ovim povodom advokata Ivana Todorovića, koji ukazuje da postavljanje video-nadzora u školi ili drugoj ustanovi ne podrazumeva samo postavljanje kamera, već i sprovođenje odgovarajuće procedure i izradu dokumentacije.

Kako objašnjava, jedan od prvih koraka jeste procena rizika, odnosno izrada odgovarajućeg akta o proceni rizika, za šta mora biti angažovan subjekt koji poseduje potrebnu licencu.

Nakon toga izrađuju se dokumenti koji se odnose na tehničku zaštitu, uključujući plan i projekat tehničke zaštite, takođe od strane lica ili firmi koje imaju odgovarajuće licence za te poslove.

Todorović je ukazao da video-nadzor spada u sistem tehničke zaštite i da nije dovoljno samo fizički postaviti kameru, već mora postojati odgovarajuća dokumentacija na osnovu koje se sistem uspostavlja i koristi.

„Mora da se uradi prvo akt o proceni rizika i da se zaključi ugovor sa firmom koja je licencirana da to radi. Zatim mora da se uradi projekat tehničke zaštite, kao i plan tehničke zaštite“, objasnio je Todorović.

On posebno ukazuje i na ono što se dešava sa podacima nakon što kamera zabeleži sliku.

„Mora da se zna gde ti podaci idu, u koji kontrolni, odnosno sabirni centar, kao i ko zapravo ima mogućnost da te podatke koristi“, navodi Todorović.

Drugim rečima, kod sistema video-nadzora mora biti jasno uređeno da li se snimci čuvaju, gde se podaci nalaze, ko ima pristup sistemu i ko ima mogućnost da ih pregleda ili koristi.

Upravo su pitanja ko ima pristup snimcima, gde se oni čuvaju i na koji način se koriste posebno značajna kada se video-nadzor nalazi u školi i kada se odnosi na maloletne učenice.

Krivična prijava zbog video-nadzora u školama i vrtićima

Todorović je, govoreći o značaju poštovanja procedure, ukazao i na slučaj krivične prijave koja se odnosi na video-nadzor u školama i vrtićima na teritoriji Beograda.

Prema dokumentu u koji je „Pravo u centar“ imao uvid, krivična prijava podneta je Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu protiv NN lica i odgovornih lica u Gradskoj upravi Beograda.

U prijavi se, između ostalog, tvrdi da su u pojedinim školama i vrtićima kamere postavljane bez odgovarajućeg akta o proceni rizika, plana tehničke zaštite i projekta tehničke zaštite.

U istom dokumentu problematizovano je i pitanje gde se video-snimci čuvaju i ko ima pristup podacima, odnosno ko upravlja sistemom i ko može da koristi pribavljene snimke.

Važno je naglasiti da je reč o navodima iz krivične prijave i da samo njeno podnošenje ne znači da je učinjeno krivično delo niti da je utvrđena odgovornost prijavljenih lica.

Toalet je prostor posebno visokog očekivanja privatnosti

Činjenica da kamera, prema navodima roditelja, nije direktno usmerena prema kabinama ne zatvara pitanje opravdanosti njenog postavljanja u samom prostoru ženskog toaleta.

Snimak osobe na osnovu kojeg ona može biti identifikovana predstavlja podatak o ličnosti, zbog čega pitanje video-nadzora ne obuhvata samo položaj kamere već i svrhu njenog korišćenja, obim snimanja i način postupanja sa podacima.

Pozivanje na bezbednost učenika, sprečavanje vandalizma ili nedozvoljenog ponašanja samo po sebi ne daje odgovor na pitanje da li je konkretan način video-nadzora neophodan i srazmeran cilju koji se njime želi postići.

Posebnu težinu ovom slučaju daje činjenica da se kamera nalazi u prostoru ženskog toaleta, gde postoji naročito visok stepen očekivanja privatnosti, kao i činjenica da taj prostor koriste maloletne učenice.

Otvorena ostaju pitanja da li kamera samo omogućava praćenje slike ili se snimci i čuvaju, koliko dugo, ko ima pravo da ih pregleda, gde se nalazi sistem na kojem se podaci skladište i da li su učenice i njihovi roditelji prethodno obavešteni o postojanju video-nadzora.

Slučaj iz Tehničke škole „Kolubara“ zato ne otvara samo pitanje da li kamera fizički snima kabine, već i šire pitanje opravdanosti, procedure i zaštite privatnosti učenica u prostoru u kojem postoji posebno visoko očekivanje privatnosti.