Ulazimo u grad koji je nekada kucao kao industrijsko srce Banata, i osećam ponos koji odavno čeka priliku da ponovo progovori.
Nisam slučajno dočekan sa tolikim oduševljenjem. Za nepuna tri sata, 1.280 građana Zrenjanina registrovalo se za ekonomsku revoluciju PSS-BK.
To je najbolja potvrda da građani traže izlaz, da žele treću opciju mira koju predstavljaju Bogoljub Karić i PSS-BK — garanciju da posle izbora Srbija dobije politički mir, stabilnost i ekonomski razvoj.
Danas smo u Zrenjaninu. I dok prolazimo ovim gradom, jedno pitanje mi ne izlazi iz glave:
Šta smo dozvolili da se dogodi jednom od velikih industrijskih gradova Srbije i nekadašnje Jugoslavije? I još važnije — zašto bismo se pomirili sa tim?
Zrenjanin nije grad koji tek treba da nauči šta su industrija, proizvodnja i rad. Ovaj grad to ima u svom genetskom kodu. Još posle Prvog svetskog rata Zrenjanin, tadašnji Veliki Bečkerek, bio je treći industrijski centar nove države, posle Maribora i Zagreba. Posle Drugog svetskog rata izrastao je u jedan od vodećih industrijskih centara Vojvodine i Jugoslavije.
Ovde su generacije ljudi živele od svoga rada. Postojale su fabrike hrane, ulja, šećera, piva, tekstila, tepiha i čarapa, mašinska i metalna industrija, mlinovi, klanice i veliki prerađivački sistemi.
A onda je nastao „Servo Mihalj“. Prema podacima samog Grada Zrenjanina, taj veliki sistem je početkom devedesetih zapošljavao oko 25.000 ljudi.
Dvadeset pet hiljada!
Zamislite šta to znači. To nisu samo radnici. To su porodice. Deca. Kuće. Zanatlije. Prodavnice. Dobavljači. Poljoprivrednici. Prevoznici. Inženjeri. Tehničari. Škole pune dece. To je čitav jedan grad koji živi od proizvodnje.
Zrenjanin je proizvodio. Zrenjanin je izvozio. Zrenjanin je hranio zemlju. Zrenjanin je radio.
A onda su došle devedesete, političari sujetni i sirovi, koji misle da se svet vrti oko njihovog malog prsta, koji prkose svetskim silama bez i malo mudrosti i strategije i uvlače nas u sankcije, raspad velikog tržišta, a posle toga tranzicija i privatizacije.
Fabrike koje su generacije radnika stvarale nestajale su jedna za drugom — na mnogima lanci i katanci — ili su gubile nekadašnju snagu.
I zato neću da kažem da Zrenjanin danas nema ništa. To ne bi bilo ni tačno ni pravedno prema ljudima koji i danas ovde proizvode, rade i bore se. Ali hoću da kažem nešto drugo: Zrenjanin više nema industrijsku snagu kakvu je imao i kakvu zaslužuje da ima. I tu počinje naša odgovornost.
Najlakše je danas stati ispred zatvorene fabrike, pokazati prstom na ruševine i tražiti krivca. Ja nisam došao zbog toga. Došao sam da postavim mnogo važnije pitanje: ako su naši očevi i majke mogli da naprave industrijskog giganta usred Banata — zašto mi ne bismo mogli ponovo?
Šta to Zrenjaninu nedostaje? Zemlja? Ima je. Poljoprivreda? Ima je. Tradicija proizvodnje hrane? Ima je. Putevi, železnica, kanali, položaj? Ima ih. Blizina velikih evropskih tržišta? Ima je. Obrazovani i vredni ljudi? Ima ih.
Šta onda čekamo?
Trideset godina slušamo obećanja i na kraju kako nešto ne može. Ne može fabrika. Ne može proizvodnja. Ne može selo. Ne može izvoz. Ne može veća plata. Ne može da se mladi vrate.
Može sve, ako hoćeš i znaš!
Ja sam čitav život proveo gradeći kompanije i znam jednu prostu istinu: tamo gde postoje čovek, znanje, tržište i dobra organizacija — postoji i posao.
Zato Zrenjaninu ne treba milostinja. Ne treba mu još jedno obećanje pred izbore. Ne treba mu političar koji će preseći vrpcu pred jednom fabrikom i proglasiti posao završenim.
Zrenjaninu treba nova industrijalizacija. Desetine novih domaćih i stranih proizvodnih kompanija. Prerada svega što Banat proizvede — od njive do gotovog proizvoda. Od pšenice, kukuruza, suncokreta, voća, povrća i mesa do proizvoda koji se prodaje u Beču, Berlinu, Parizu, Dubaiju i širom sveta. Mašinska industrija, savremena proizvodnja, logistika, nove tehnologije. Porodična preduzeća koja će rasti pored velikih fabrika. I najvažnije — radna mesta od kojih porodica može dostojanstveno da živi.
Ne treba Banat da izvozi sirovinu i da mu deca budu robovi na sopstvenoj zlatnoj zemlji, a da onda kupujemo tuđu gotovu robu napravljenu od onoga što je izraslo na našoj zemlji. To mora da se promeni. Što više onoga što naša zemlja rodi mora ovde da bude prerađeno, upakovano, brendirano i izvezeno. Tako se stvaraju plate. Tako se pune škole. Tako ostaju mladi. Tako raste grad. Tako se gradi država.
I zato moja poruka iz Zrenjanina nije poruka tuge. Ja neću da plačemo nad fabrikama koje su nestale, hoću da gradimo nove. Neću da mladom Zrenjanincu govorimo kako je njegov deda nekada imao siguran posao, hoću da njegov unuk ima još bolji.
Ne obećavam Zrenjaninu povratak u prošlost. Prošlost se ne vraća. Ali znanje, industrijska kultura, zemlja i sposobnost ovog naroda da stvara — to nije nestalo.
Zato kažem: Zrenjanin je jednom bio fabrika Banata. Zrenjanin može ponovo da bude industrijsko srce Banata.
Ako smo nekada mogli da izgradimo sisteme koji su zapošljavali desetine hiljada ljudi, onda danas, sa novom tehnologijom, novim tržištima i svetom koji nam je dostupan jednim klikom, možemo još više. Samo država mora da ima jasnu strategiju i SISTEM da ponovo stane na stranu onoga ko proizvodi — sa subvencijama srpskim farmerima i vlasnicima plantaža i fabrika, a ne samo inostranim investitorima — da zapošljava i izvozi.
Ne tražim od Zrenjanina da veruje u čuda. Tražim da ponovo verujemo u rad. Da ponovo pokrenemo mašine. Da ponovo otvaramo fabrike. Da zaustavimo odlazak naše duše i srca naše dece i vratimo mlade. Da se ponovo iz Zrenjanina roba šalje širom Evrope i sveta.
Zrenjanin ne traži milostinju. Zrenjanin traži priliku da ponovo radi. I tu priliku moramo da mu stvorimo.
Ne vraćamo Zrenjaninu prošlost. Vraćamo mu budućnost — ekonomsku revoluciju!
O AUTORU
Porodičan čovek. Pionir i reformator kapitalizma u Jugoslaviji i Rusiji u vreme predsednika Mihaila Gorbačova. Vizionar. Mirotvorac. Graditelj. Farmer, koji se bavi stočarstvom, voćarstvom i poljoprivredom. Orijentisan na organski uzgoj i zdravu hranu. Filantrop. Arhitekta novog ekonomskog svetskog poretka. Predsednik Međunarodnog komiteta „Nikola Tesla“. Ekspert UN Programa za održivi razvoj. Član UN Global Marketplace-a. Član Njujorške akademije nauka. Dobitnik više počasnih doktorata međunarodnih univerziteta. Nominant za Nobelovu nagradu 2024. Osnivač i predsednik Udruženja industrijalaca i preduzetnika Srbije.
